Naučila sam da se branim od muškaraca, kao i da im odgovorim ako me verbalno
napadnu, ako me požudno gledaju i dobacuju, ili ako me gledaju sa gađenjem. Nekad se i to dešava prosto jer se više ne oblačim po indijskim standardima, kao jedan vid otpora prema patrijarhatu i užasnoj tradiciji ovde, pa se muškarci gade jer misle kako sam “nečasna” ili ko zna šta. Ali nisam naučila da se odbranim od žena. Ne, slaba sam na žene i skoro uvek zaštitnički nastrojena ka njima, šta god da se desi. Bude mi žao devojčica koje nisu slobodne i neće nikad biti, bude mi žao žena koje nisu nikada bile slobodne. Bude mi žao baka koje ne mogu ni da zamisle kakav je život žena na zapadu.
Danas sam išla ulicom obučena u dugačku široku suknju i usku majicu koja otkriva ramena i leđa. Ni manje ni više, prišla mi je žena i počela glasno da me vređa govoreći: “Zar se tako dolazi u Indiju?! Treba vas takve sve pohapsiti! Demoni!” I ostavila me je zatečenom, kao kada sam prvi put doživela seksualno uznemiravanje, te nisam mogla da se pomaknem i progovorim. Isto sam prošla iznutra sada, potpunu blokadu uma i tela. Nakon blokade stupio je na snagu strah, i odmah sam kupila maramu i pokrila se po ramenima i leđima. Naravno, ovo nisam trebala uraditi, ali ne moram svaki put biti na frontlajnu i boriti se. Nekad je borba samo preživeti i nastaviti dalje.
No, šta imam da kažem na ovakve čuvarke patrijarhata, ili još bolje: unutrašnje
policajke patrijarhata? Imam svašta.
Već danima o njima razmišljam i eto mi susreta sa jednom koja je oličenje patrijarhalno
ispranog mozga. Jebena tetka Lidija.
Počeću od tužne činjenice da je u Indiji procenat razvoda samo 1%. U ruralnim
mestima je još manje, a u modernim sredinama dolazi do 3% tjst. 3 razvoda na 100 brakova.
U proseku i jednog i drugog, dobijemo 1% razvoda. Mnogi se diče ovim statistikama u
poređenju sa zapadom, pa uzdižu Indiju u nebesa kako jedino ovde brakovi opstaju od
početka do kraja. Ali istina je zapravo tužna i poražavajuća – u Indiji je razvod potpuni taboo i ne samo to, već nešto najgore što se može uraditi prema njihovoj tradiciji. Društvena stigma oko razvoda je toliko jaka da se uopšte i ne spominje, naročito u ruralnim područjima. A recimo nasilja u porodici ima na pretek, te je razvod preko potreban neretko, jer preko 40% žena u Indiji doživi neki oblik nasilja u braku. Nasilja na ulici je preko 79% žena doživelo u nekom obliku. Takođe, 1 od 3 muškarca u Indiji siluje svoju ženu, a zakon koji kriminalizuje silovanje u braku ovde uopšte ne postoji – dakle muškarci imaju potpunu slobodu na seks kad god požele sa svojom ženom, a ona na to mora da pristane, te nije ni čudo što 1 od 3 siluje svoju ženu.
To je sa strane statistika, a sa strane iskustva i odgajanja devojčica ide ovako: devojčice se od malih nogu uče da apsolutno slušaju starije bez pogovora, uče se da je njihov jedini najvažniji trenutak u životu brak, uče se da poptuno slušaju svog muža jednog dana kada se udaju, kao i njegovu porodicu tjst. svekra i svekrvu. Uče ih da na sve pristaju što muž želi, i da čak i ako je muž nasilan, o tome ćute, jer razvod ne dolazi u obzir, a ako ga prijave policiji, okruženje će pričati loše i o njemu, i o njoj. Dakle, ćuti i trpi dok ne umreš.
90-93% brakova u Indiji je ugovoreno od strane porodica. Mnoge devojke nemaju priliku ni
da upoznaju svog muža pre braka, već ga sretnu prvi put tokom venčanja. Sve devojke koje ja poznajem u Indiji da su udate, udate su ugovorenim brakom i većina njih nije imala nikakvo pravo biranja, što je sasvim logično gledajući statiske da se skoro svi brakovi ugovaraju, a ne da se vrednuje ljubav. Uglavnom porodice u Indiji dugo traže partnera za ćerku i daju ćerkama više opcija, pa onda u skladu sa porodicom ćerka može i da izabere od ponuđenog.
Mojoj najboljoj prijateljici otac šalje profile muškaraca sa imenom, prezimenom, kastom,
religijom i mesečnim primanjima svakih nekoliko dana. Ona samo ćuti i sad joj je već 26
godina, a nije udata (što je u Indiji prekasno i udaju ih već sa 20 a često i dok su maloletne), pa porodica pravi ogroman pritisak da se uda. Takođe, 88-95% porodica devojki koje se udaju daju dowry, tjst. miraz mladoženji i njegovoj porodici za brigu o mladi, što je zabranjeno zakonom još od 1.jula 1961.godine (Dowry Prohibition Act). Znači protiv zakona, u 2025.godini i dalje toliko procenata ljudi daju miraz. A ovaj miraz je zakonom zabranjen zbog mnogih ubistava devojki zbog premalog miraza. Porodica muža i muž maltretiraju ženu psihički i fizički dok je ne ubiju, ili je navedu na samoubistvo, pa je onda mladoženja opet spreman za ženidbu i za primanje sledećeg, nadajući se većeg, miraza. Radikalne feministkinje su se 60tih godina borile snažno protiv Dowry sistema koji doslovno prodaje devojke muževima i zbog njihove borbe je Dowry Prohibition Act stupio na snagu, ali na žalost se taj zakon slabo sprovodi. Istoj toj mojoj najboljoj drugarici koju porodica trenutno forsira da se uda, majka i otac su joj pre neki dan kada ih je posetila rekli: “Bolje da svu tu platu što dobijaš daješ nama da skupljamo za miraz, jer što je veći miraz, bolje ćemo te udati, nego što putuješ i trošiš novac na sebe”. Napomenuću da je njen jedini izlaz iz ove situacije od prisilnog braka da ode u Nemačku sa mnom, na čemu radimo i ona, i ja, i moja mama aktivno već neko vreme. Pravimo joj vizu i vodimo je što dalje iz Indije, u civizaciju gde će biti vrednovana kao ljudsko biće, a ne kao mašina za prodaju i rađanje dece. Sreća kod nje je, što ima novca od dobrog posla koji radi, što ne živi sa porodicom te je uvidela da može bolje, drugačije i slobodnije, i što je visoko školovana te ne pristaje na prisile porodice. Njena sestra, nekadašnja advokatica, popustila je pod pritiskom porodice i udala se ugovorenim brakom, tjst.majka i otac su je doslovno prodali. Naravno, čim se udala je prestala da radi i počela da se bavi kućom, rađanjem i odgajanjem dece. Sada potpuno zavisi od muža i nema kuda da ode, bilo joj lepo ili loše. Braći su ostavili svu imovinu, a za ćerke su skupljali miraz i jedva čekaju da ih udaju, ili bolje rečeno: da ih se otarase. To je još jedna sreća moje drugacije, jer je videla patnju svoje starije sestre i ne želi da isto prođe, te još uvek ima snage da se protivi
roditeljima.
E sad, razlozi samo jednom procentu razvoda u Indiji su ukorenjen patrijarhat,
društvena stigma, finansijka zavisnost žena od muževa, nemogućnost da odu i da se zaposle, manjak obrazovanja i znanja o sopstvenim pravima, kao i po mom mišljenju najviše, uticaj porodice. Porodica je ta koja ne dozvoljava ženama da se razvedu. Porodica je ta koja poziva na “očuvanje porodičnog obraza i časti” i ostajanje u braku. Mnoge žene pobegnu od nasilnih muževa svojoj kući nazad, pa dobiju batine od sopstvenog oca jer su ostavile muža, te ih prisilno vrate nazad mužu. Čak je i moja Mataji, žena kod koje živim u Indiji, to doživela.
Ona je već 27 godina udata za čoveka koji kod bhakta ima lepu reputaciju kako je divan
čovek. Ali niko ne zna da je on zlostavljao Mataji – njegovu ženu, toliko da je ona sa dvoje
male dece pobegla od njega svojoj kući koja je udaljena 2500 kilometara. Toliki je put prešla sama sa dvoje male dece, bez novca, samo da bi poljubila vrata kuće, ali na fin način. Pustili su je da prespava par dana u kući u kojoj je odrasla i živela ceo život, ali su joj ispirali mozak kako je brak svetinja i kako mora da se vrati mužu, kako će uništiti reputaciju i čast porodice, kako će je svi mrzeti, kako nema gde ni kako jer nema novca, niti svoje imovine (jer je sve dato u miraz mužu i njegovoj porodici, porodična imovina braći, a ona nije učena ničemu drugom osim da bude jednog dana dobra žena i majka). I tako, ispiranjem mozga, u beznađu, vratili su je mužu, i ona je evo dan danas u braku sa njim. Danas, on je više ne zlostavlja, jer ima odrasle sinove koji bi mu slomili kosti ako još jednom dotakne majku, jer imaju zdrave umove pošto su odrastali uz mnoge strance i videli koliko su žene sa zapada slobodne, pa su od svega toga pokupili ono osnovno – da žena ne treba da bude bijena i mučena. A to je potpuno normalizovano u Indiji – da muž tuče ženu ako je neposlušna. I ovo je zabranjeno zakonom, doduše tek od 2005.godine (Protection of Women Against Domestic Violence Act), ali se takođe slabo sprovodi, i duboko je ukorenjena normalnost pokoravanja žena mužu batinama. 70% žena u bolnici u Indiji su tamo upravo zbog nasilja koje su pretrpele od muža i njegove porodice, a usput je mnogo više onih koje nikada ne odu u bolnicu i nikada ne prijave nasilje (kao što ni moja Mataji nikada to nije uradila). Ovo su poražavajuće statistike i činjenice. Jebeni srednji vek.
A sad da se vratim na čuvarke patrijarhata: kada kažem da je procenat razvoda toliko
nizak i da je porodica jedan od glavnih faktora zašto žene trpe razne oblike nasilja u lošim
brakovima u Indiji, mislim i na majke i očeve podjednako. Naročito majke koje duboko u sebi imaju ukorenjeno da je jedino čednost i čestitiost ćerke bitna, a ostalo ništa nije. Ovakve majke uništavaju svoje ćerke učeći ih ovim opasnim po život uverenjima. Recimo, kada se starija sestra moje najbolje drugarice prisilno udavala kao što sam napisala prethodno, ona ništa nije znala o bračnoj noći, tjst. seksu koji je čeka. Apsolutno ništa. Majka je nikad nije pripremila niti joj objasnila šta je čeka, ali je zato rekla smrtonosnu rečenicu: “Šta god da se desi prve noći braka, ne smeš reći NE”. Znači, ako mladoženja hoće da siluje mladu sa još petoro prijatelja (što se nekad zaista dešava u Indiji u prvoj bračnoj noći), ona mora da kaže DA, tjst. ne sme da kaže NE, jer je tako majka naučila i tako joj naredila.
U najmnogoljudnijoj zemlji na svetu, o seksu se uopšte ne priča i potpuni je taboo.
Kakva ironija! I, do čega je to dovelo? Dovelo je do eksploatacije žena kroz potiskivanje i kroz patrijarhat koji nalaže da muškarci imaju potpunu slobodu da rade šta god požele sa svojim ženama. Dovelo je do toga da ko šta radi, oni se svi samo jebu i o tome misle, a toliko su časni i pošteni. Tajno, da niko ne čuje, nekad se pitam i kako je moguće da imaju seks kada ih je milion uvek i svuda, i u kućama ih živi po 20.
Isto kao što je meni ova žena, čuvarka patrijarhata, danas prišla i izvređala me kako sam
nečasna i demonka jer mi se vide ramena, a 50 metara ispred se dečko poptuno gol kupao na sred ulice i niko mu ništa nije rekao niti ga pogledao. Mnogi muškarci hodaju polu goli
ulicama, gore skroz bez majice i samo pokriveni po intimnoj regiji tankom kratkom
maramom. I niko ništa. Ali ne, žene su demonke ako im se vide ramena. Što bi moja majka
rekla kada sam joj ispričala šta mi se desilo: “Pa da, ona je fina i poštena, ona ne zna da se
jebe, ona ne zna ništa osim da bude fina!”
Ovo nisu samo rekla-kazala, već i statistike pokazuju perverzni um Indijaca koji toliko
pričaju o časti – oni su četvrta zemlja na svetu sa najvećim brojem posećivanja porno sajtova.
Dakle, em da me prostitie se non-stop jebu i zato imaju po desetoro dece i zato su
najmnogoljudnija zemlja na čitavoj planeti, em u slobodno vreme još gledaju porno filmove i to u proseku po 10 minuta! Nije ni čudo što su jedna od najgorih zemlji za žene gledajući sve ove statistike.
Znači, imamo žene u društvu koje se priključuju aktivnom forsiranju patrijarhalnih
standarda i normi ponašanja, življenja, a sam taj sistem i njih takođe urušava. Zašto? Zato što ako postoji nepravda i nasilje nad ženama, to je onda ka SVIM ženama, a ne isključivo prema nekim. Patrijarhat ne mrzi samo određene žene, a voli one poslušne, već mrzi sve, i kad-tad sve mi ispaštamo, pa tako i čuvarke patrijarhata, tjst. stvarne Tetka Lidije.
To su sve one žene koje opravdavaju muškarce silovatelje i nasilnike sa pitanjima: “Šta je
u to doba radila napoju? Što je bila tako obučena? Mora da ga je izazvala!” To su sve one
žene koje forsiraju čestitost žene i podređivanje muškarcima. To su sve one žene koje ćute
kada im sin tuče snajku. To su sve one žene koje mrze žene, a obožavaju muškarce i svoje
sinove kao Bogove. Njima dozvoljavaju sve i uvek će pronaći način da ih opravdaju, ali zato
mrze žene i njih će uvek nekako okriviti. Takve Tetka Lidije misle kako će, ako budu fine, biti pošteđene od strane patrijarhata i muškaraca, ali neće. I njih će kad-tad dočekati red da ih na neki način patrijarhat ugrozi. Misle kako će ih muškarci voleti i poštovati više ako su podčinjene i ako uče svoje ćerke da budu takve iste. To često možemo videti kod ekstremnih muslimanskih režima, da žene podržavaju te režime i uče svoje ćerke rigidnom životu gde imaju manje prava i slobode od veverica.
I svima njima, kao i ženi od danas imam da kažem: “Sestro draga, nisam tvoj neprijatelji.
To kamenje čime me gađaš ti je prodao patrijarhat”.
I takođe, jebi se.
Lepo je Greta Thunberg rekla kada je došla iz Izraela i kada su joj novinari rekli da je
Tramp izjavio da ona ima problema sa besom i da treba da ide na terapije i nauči da
manerviše svoj bes, da je ovom svetu potrebno više ljutih žena obzirom na sve što se dešava.
Potpuno se slagajući sa njenim mišljenjem, dodala bih da je bes prirodna reakcija na
nepravdu i ne treba ga potiskivati, kako nas patrijarhat uči, jer smo onda “muškarače”, ili
“šizofrene” ili “dramatične” ili “emotivne” , ali zato muškarac koji ubije ženu nije dramatičan i emotivan, već treba da mu dozvolimo da nas vodi ka borbi za pravdu.
Jer, gledajući istoriju, najviše pomaka i promeni su dovele upravo te, ljute žene, a ne one
fine i poštene, i svakako ne čuvarke patrijarhata.
Stoga simbolično za kraj, neka nam Radha da dovoljno ljubavi i saosećanja da
razumemo sebe i da se iznesemo sa svojim traumama i bolom, ali neka nam takođe Kali doda ljutnje i snage da se borimo. Čovek je nalik Bogu. Ako je istina, neka budemo Radha i Kali.
Neka slomimo taj patriharhat već jednom. I neka se oslobodimo okova, stigmi, normi, i
jebenih Tetka Lidija.
Toliko za danas.
Radhe Radhe!
Vaša Eka
Elena Plejades, poznatija kao Eka Prema Šakti, autorka je, kolumnistkinja, feministkinja i studentkinja međunarodnih odnosa u Velikoj Britaniji, i ženskih studija u Indiji. Rođena je 1998. godine u Novom Sadu, a sa osamnaest godina započinje svoje putovanje svetom. Nakon višegodišnjih putovanja i istraživanja, seli se u Indiju i na Bali, gde započinje intenzivan lični i akademski razvoj. Trenutno živi u Indiji, gde se bavi bhakti yogom,organizovanjem putovanja u Indiju i akademskim usavršavanjem.
Do sada je objavila dve knjige: Vrati se sebi (2021) i Dnevnik putovanja: Indijom do sebe (2022). Pisanje knjiga i kolumni započela je sa željom da pomogne ženama da zavole sebe. Tokom boravka u Indiji, dublje je uvidela koliko žene širom sveta pate zbog patrijarhalnog sistema i nametnutih društvenih normi. Tako se njen rad razvio u akademska istraživanja koja se bave formalnom i neformalnom pobunom protiv opresije žena i potragom za pravdom – kako u pravnom i institucionalnom, tako i u širem društvenom kontekstu.
Veruje da je svoj put pronašla u Indiji, uz vođstvo duhovnog učitelja i predanost Radhi – iz koje, kako kaže, sve potiče. Od žene ka ženskom svetu, njena filozofija se temelji na veri u borbu, pravdu i ahimsu – nenasilje u mišlju, duhu, reči i delu.
