Već dve i po godine mi prolazi kroz misli da napišem knjigu o svom duhovnom učitelju, ali kako to sa živim svecima i biva, nije do mene i moje želje, već Njegove i Radhine. Tako nisam čak ni tekst napisala, a kamoli knjigu. Međutim, kako počinjem da pišem za ovaj sajt, zamolili su me je da prvi tekst koji budem pisala napišem upravo o svom Guruu. Što naravno i ima smisla, obzirom da je ovo sajt o Indiji, različitim putevima joge, duhovnosti i rada na sebikroz naočare istočne filozofije, kako bi se ljudi bolje upoznali sa tim ko sam, zašto sam u Indiji i šta su učenja koja dobijam iz Indije.
Tako, neću se bazirati mnogo na život koji moj Gurudev vodi, već na iskustvo koje lično uz Njega imam. Svedočila sam nebrojeno puta čudima koje izvodi i to ne da bi bilo kome pokazao ili dokazao, jer je On zaokupiran Radhom 24 časa, već jer kroz Njega Božanskokonstantno deluje.
Još uvek mi, njegovi učenici iz celog sveta, nagađamo koliko ima godina. Da li ima 105, 108 ili 110 godina. Zvanično smo slavili Njegov 110 rođendan u decembru 2024. godine, ali tačni podaci nisu dostupni, kako je to davno bilo i prosto u to vreme u ruralnim područjima Indije i nije bilo zapisa o rođenjima dece. A On nikada ne govori o sebi i svom ličnom životu ako nema veze sa Bogom, Boginjom, Radhom, pa Ga tako uopšte ne zanimaju naša pitanja o bilo čemu što nema veze sa Bogom, duhovnim razvojem ili preprekama na duhovnom putu.
Rođen je u selu Dhaka Dakshin na današnjoj teritoriji Bangladeša, koji je u to vreme bio teritorija Indije. Još kao mali nije bio zainteresovan za materijalni život, formalno obrazovanje, brak i porodični život. Kako je završio osnovno obrazovanje, zaposlio se na železničkoj stanici gde je pod pritiskom porodice, znao da ga čeka dan kada će se oženiti ugovorenim brakom koji će ugovoriti porodica. Tako je, kako bi posvetio život Bogu, pobegao u sveto selo Radhakund, oko 2.500 kilometara dalje od kuće, gde je od tada pa sve do dana današnjeg, posvetio život Radhi. Živeo je u hramovima na stepenicama jezera Radhakund gde je služio i širio ljubav koju ima u sebi. Danas ima svoj ašram koji je svojim rukama izgradio na stepenicama Radhakunda i gde svakodnevno stotine ljudi besplatno nahrani.
Radharani je Boginja koja je skrivena od Veda, jednim od najstarijih spisa na svetu. Imamo mogućnost da čitamo o Krishni, Šivi, Višnuu, Durgi, Kali, Parvati, Rami, Hanumanu, i mnogim drugim Bogovima Hinduizma, ali o Radhi se tekstovi ne pronalaze lako. Zašto je to tako? Zato što je ona Karunamaji – ona koja je satkana od milosti, ona koja je izvor sve ljubavi koja postoji, Ona bez koje ni sam Kreator svih Univerzuma i svetova ne može da postoji. Doći do Nje je nemoguće samo svojom voljom. Uz pomoć Gurua, i onih koji su svoj život predali Njoj, mi dobijamo zrno po zrno znanja ljubavi ko je Ona, a jednom kada to osetimo, bez toga ne možemo da živimo, kao što ni riba ne može da živi bez vode. Za tom ljubavlju vapimo, ka njoj hrlimo, o njoj mislimo, i njoj se predajemo. Oni koji su svoj život predali Radhi, žive jedino zaviseći od Nje i Njene milosti, Njene volje i ljubavi. Mnogi jogiji tragaju za oslobođenjem od materijalnog sveta, za Mokšom, Muktijem, za oslobođenjem od samsare tjst. ponovnog rađanja i umiranja u ovom svetu gde postoji patnja, ljutnja, bol, tuga, radost, sreća, i gde je sve prolazno. Ali Bhakte koji su svoj život predali Radhi tragaju samo za Njom. Njih Mokša ne interesuje i za njih je Mokša podjednako samoubistvu, jer ukoliko njihova duhovna forma nestane, neće moći da služe Radhi. A Oni jedino kraj Nje žele biti i u ovom svetu, i nakon njega. Jedino ka Njoj žele otići, jedino o Njoj žele slušati, i jedino kraj Nje žele biti. Tako mnogi ljudi smatraju Bhakte potpunim ludacima, jer oni uopšte ne rukovode svojim životom niti ih ovaj život zanima. Jedino ih zanima služba Radhi.
Naravno, u ovom svetu su prave Bhakte retki sveci koje ne možemo tako lako pronaći, a jedan od njih, živih svetaca, je upravo Sri Sri 108 Pran Krishna Das Babađi Maharađ, koji zrači ljubavlju, mirom i koji ostaje na ovoj zemlji zbog nas, svojih učenika, kako bi nam pružio ruku i pomogao nam da pređemo patnju i bol, te osetimo milost Radhe.
Od kako je došao na Radhakund, svakodnevno je radio minimalno 3 šetnje oko svete planine Girirađ, koja iznosi 23 kilometara. Svakodnevno je mantrao mantru i šetao preko 70 kilometara pevajući imena Boga i Boginje. Tako su ga lokalci Radhakunda nazvali Beelaa Baba, ili onaj koji peva.
Babađi je red odrečenih ljudi od materijalnog sveta koji je prikladan za ovaj period u kojem se mi nalazimo – u 21.veku, u dobu Kali Yuge. Za nas Sanjasi ne mogu biti pravi Sanjasi zbog modernog života koji trenutno svuda postoji, pa tako i u ruralnim područjima Indije. Dakle, najbliži oblik odricanja od sveta bez uvreda i kršenja zakletvi je postati Babađi.
Moj Guru pripada perfektnoj liniji Guru Parampare koja potiče od Jahnave Mate, žene Nitjanande, koji je bio reinkarnacija Balarama. Kako je Nitjananda imao decu, sinove i ćerke, Njegova učenja o Radhi prenošena su kroz Nitjananda Vamšu, liniji potomaka koji su davali inicijacije milionima ljudi. Moj Guru je dobio inicijaciju od svog Gurua Prabhupad Sri Jadugopal Gosvamija, a Siddha pranali, najuzvišeniji oblik meditacije i mogućnost bivanja sa Radhom u obliku duhovnog tela, dobio je od od sina svog Gurua, Madangopal Gosvamija.
Znam da su ova imena i nazivi čudni i nama strani, te se više neću bazirati na formu koliko na moj lični doživljaj, a ovo sam rekla za sve one koji znaju više o Bhakti Jogi, a kojih verovali ili ne, mnogo.
Dobila sam inicijaciju 18.marta 2023.godine na Radhakundu, kada je moj Guru imao 108 godina. Mnogi od nas su tragali za Guruom i i dalje tragaju za njim, ali ono što sam sigurna da ste čuli, da nas Guru sam pronađe kada smo spremni, je istina. Ne postoji oblik traganja za Guruom gde mi biramo svog Gurua, jer mi ne znamo da biramo. Naši umovi su vođeni egom, željama, dobrim i lošim iskustvima, i mi ne znamo da izaberemo ni osnovne životne pravce – kako živeti mirno, srećno, u ljubavi i skladu, a kamoli nešto toliko sveto kao što je Guru. Ono što, pak, možemo, jeste da poželimo Gurua, a On će, kada bude vreme, zaista i doći do nas.
Ja sam tragala godinama za Guruom i prvi put sam u Indiju otišla u nadi da ću ga pronaći 2019.godine, gde ga nisam ni upoznala, ni srela, niti sam uopšte slutila da ću jednog dana čuti za ime Radhe.
2023. kako sam se spremala za ponovni put u Indiju, nisam imala nikakvu nameru da pronađem Gurua, već samo da pronađem napokon mir. Nisam imala plan gde idem, koliko ostajem, gde ću završiti, ali sam znala jedno, idem sa kartom u jednom pravcu i ne vraćam se u Srbiju. Moj tadašnji prijatelj mi se javio i, kako je znao da nemam plan gde idem u Indiju, rekao je: dođi na Radhakund na par dana da se vidimo. Noć pre putovanja u Indiju, bila sam u Novom Sadu, i legla sam da spavam. Sanjala sam Sri Sri 108 Pran Krišna Das Babađi Maharađa, sadašnjeg Gurua, kojeg pre toga nikada nisam videla uživo niti sam o Njemu puno čula. Znala sam samo da je On Guru mog prijatelja kojeg idem da posetim u Indiju.
Sanjala sam Ga kako stoji u beloj odori i gleda u mene, kao da me zove. Nije ništa rekao. Došao mi je u san i ubrzo otišao. A ja sam se probudila, i pošla za Indiju. Moj plan je bio da posetim prijatelja na Radhakundu, a onda da putujem Indijom dok se ne zasitim, pa da se ponovo vratim na Bali na kojem sam živela pre nekoliko godina. Međutim, trenutka kada sam kročila na Radhakund, nisam ni znala da smo stigli, već sam mislila da smo napravili pauzu sa taksistom da predahnemo od puta, prvo što sam pomislila i osetila je:
“Bože šta je ovo? Kakva je ovo milost, ljubav u vazduhu? Gde smo mi to?” Taksista se nasmejao i rekao: “Ovo je krajnja destinacija, stigli ste na Radhakund.”
U prvih nedelju dana provedenih na Radhakundu imala sam potres mozga, nesnosne glavobolje i ozbiljno fizičko čišćenje, a u sledećih nedelju dana, dobila sam inicijaciju od Gurua kojeg sam upoznala putem tog prijatelja. Naime, ja ni tada nisam znala – “Hej, sada imam Gurua!” Nisam znala da sam dobila inicijaciju, niti šta je to, nisam znala da sam dobila određene prakse koje treba da radim, i to mi niko nije rekao.
Kako pravi Guru zna tačno šta nam i kada treba, nije mi ništa rekao dana kada mi je izgovorio mantre i dao inicijaciju, već je ubacio u moju dušu, srce i um seme ljubavi ka Radhi koje je vremenom samo od sebe počelo da klija, baš onako kako mom umu, telu i duši treba.
Tako se moj boravak na Radhakundu pretvorio od plana da nekoliko dana tamo provedem, u život na istom. Ostala sam sama, prijatelj je otišao, svi koje sam znala su otišli, i ostala sam ja sama, ne znajući ni zašto, ni gde ću, ni kako ću, ali znajući jedno – ne napuštam ovo mesto ljubavi i mira, jer ovo nikada do sada nisam osetila. Pa neka bude šta bude, neka se desi šta treba da se desi.
Svakodnevno sam obilazila Gurua i nakon nekoliko meseci sam napokon osvestila da sam dobila incijaciju od Njega i prakse koje treba da radim. I to je došlo tačno onda kada je trebalo, jer da mi je neko rekao ranije: moraš ovo, moraš ono, ne smeš ovo i ne smeš ono, ja bih sigurno otišla. Nikada nisam slepo pratila norme, pravila i autoritete, već sam vazda bila buntovnica koja je morala sama da osećajem poželi nešto da učini, a ne jer joj je neko tako rekao. I to je moj Guru znao.
Do sada smo uživo pričali samo 2 puta verbalno i uživo, ali smo zato komunicirali drugim načinima milion puta. On je, kao što sam rekla, zaokupiran Radhom 24 časa, te tako ne priča puno sa učenicima, niti objašnjava, govori šta i kako, tera i sprovodi pravila. Ništa od toga. On ima svoje prakse koje i dalje radi svakodnevno konstantno, a o svojim učenicima brine tako što nam dolazi u raznim formama. Meni, na primer, dolazi kroz snove.
I da vam kažem nešto, nisam od onih koja se bavi astralnim svetom, astralnim projekcijama i raznim drugim stvarima. To me je oduvek odbijalo i nije me interesovalo, šta više, plašilo me je. Kako su snovi misterija i nemaju pravo adekvatno naučno objašnjenje koji je to svet, dimenzija, da li je zapravo stvarno ili je iluzija našeg uma, nisam se htela igrati sa tim i godinama pre nego što ću se preseliti u Indiju sam išla u krevet sa mislima:
“Univerzume, ko god da si, molim te da imam mirne i srećne snove, ili još bolje, nikakve. Pusti me da spavam na miru, bez košmara i kojekakvih spoznaja.”
I zaista, godinama nisam ništa sanjala i spavala sam mirno.
Zato sam znala da kada mi je Guru prvi put došao u san, to nije samo običan san, već je poruka.
E sada, kako mi ljudi imamo um koji sumnja i traži konstantne potvrde, imati Gurua nije samo biti predan Guruu i slepo pratiti ono što nam se govori, već je to konstantna borba sa našim umom, sumnja, traženje greški, traženje onoga: “Aha! Sada sam shvatila da je ovo prevara i da je sve bila moja iluzija” , te su tako i meni takvi dani dolazili često, ali svaki put ih je Guru raspršao.
Daću nekoliko sitnih primera iz svakodnevnog života:
Moj Guru mi nikada nije dao ogrlicu od cveća koju daje učenicima. Uvek bih došla, sedela u Njegovom prisutvu, mantrala, ali ne bih imala komunikaciju sa Njim, kao što je niko skoro ni nema, jer se on moli konstantno. Ali ogrlice od cveća koje Mu učenici daju svakodnevno, stavlja na vratove svojih muških učenika, jer Babađii – oni koji su se odrekli materijalnog sveta, odrekli su se i svakog fizičkog kontakta sa ženama, tako da nam ne prilaze.
Taj jedan dan sam se probudila i bila besna misleći: zašto ja nikada nisam dobila ogrlicu od cveća od svog Gurua? Jel to zato što sam žensko? Da li to moj Guru ima nešto protiv žena? Pa šta ako je Babađi, ima 108 godina i svetac je, naravno da nema loše misli o bliskosti sa ženama! Zašto onda meni nije dao tu ogrlicu nikada? I kako sam koračala ka hramu u kojem
On živi, mislila sam besno o svemu tome, da bih došla i sela na mesto gde žene sede kraj Njega, i kroz nekoliko minuta, dobila na vrat ogrlicu cveća od Njega. Narednih 7 dana sam svaki dan dobijala ogrlicu cveća od Njega i tako je momentalno taj bes i sumnju odagnao, kao da je, što i jeste, znao šta mislim.
Jednom sam zalutala sa lošim društvom u drugi deo Indije gde sam znala da nije dobro za mene, ali nešto me je vuklo da i dalje tamo budem. To je svega trajalo par dana, a Guru mi je došao u san i gledao me, kao da mi govori: “Dođi nazad, vrati se.” Probudila sam se i poslušala sam taj san. Vratila sam se nazad na Radhakund, i momentalno je sve loše prestalo.
Takođe sam jednom bila ponovo besna od tog razdvajanja žena i muškaraca, gde kod Njega u hramu u kojem živi, žene sede na jednoj strani, a muškarci na drugoj, i muškarci su skoro uvek fizički bliže Guruu od nas. Tako sam krenula u šetnju prateći Gurua kojeg su gurali učenici u njegovim plavim kolicima kojim obilazi Radhakund, i besno mislila u sebi:
“Zar on stvarno ne voli žene? Zašto smo mi uvek po strani? Da li on daje sve samo mušakrcima a ne ženama učenicama?” A On je iste sekunde kako su moje misli krenule da verglaju po reci mog uma, rekao učenicima: “Stani.” , i počeo da daje novac siromašnim udovicama tokom cele šetnje Radhakundom. Ne muškarcima, ne Babađijima, nego ženama. I opet je raspršio u sekundi moje sumnje..
Ja sam znala da moja svrha nije trenutno da se odreknem materijalnog sveta i postanem na neki način “monahinja”, jer sam mlada i još uvek želim da radim, budem aktiva u ovom svetu i radim ono što treba da radim, ali nisam znala šta je to što treba da radim. Tako sam dve i po godine provela živeći na Radhakundu ne znajući svoj sledeći korak, ali sledeći svoje srce – da bude Radhina volja. Tek zrno Njene ljubavi osetila sam onoga dana kada sam dobila prvu inicijaciju od Gurua, a vremenom kako je moja ljubav ka Radhi rasla, znala sam da je to upravo od semena koje je On posejao u mojoj duši izgovaranjem mantri koje mi je dao.
Nakon dve ipo godine života na Radhakundu, spoznala sam svoj put u duhovnom i materijalnom smislu, za čim verujem da ljudi životima i životima tragaju. Moj poziv je da se borim za ženska prava i pravdu u materijalnom svetu, dok duhovno imam prakse od Gurua koje pratim i koje me zapravo i drže ka pravcu Radhe, koja diriguje mojim životom.
Neću pričati o tome koliko je ljudi izlečio od neizlečivih bolesti samo svojim prisustvom, koliko je života spasio i koliko je materijalnih čuda činio iz čiste milosti ka ljudima.
Desilo mi se i da sam jedan period prestala raditi mantre i ono što sam dobila od Njega sa poštovanjem i uvažavanjem koliko je to moćno i sa koliko ljubavi tome treba da pristupim, a ne po svakodnevnoj rutini, iz besa zbog loših iskustava sa lokalnim muškarcima koje sam prošla u Indiji, o kojima ću drugi put pisati. Bila sam besna i kivna na sve oko sebe, pa tako i na Gurua, misleći: “Ako sam pod Njegovom zaštitom, zašto mi je se sve ovo desilo u selu gde sam doslovno kraj Njega?” Mislila sam da On ne zna da ne radim mantre i da sam prestala da radim glavnu mantru koju mi je dao, koja je osnova celog Njegovog učenja i učenja naše Guru linije, i otišla sam kod Njega da tražim dodatne, druge mantre, koje nisam dobila.
Pogledao me je u oči i rekao mi: “Ti ne radiš ni ono što si dobila, a sada tražiš još! Prestala si da radiš osnovnu mantru, ne može!”
A Moj prijatelj koji je jedan od Njegovih najbližih učenika Mu je rekao: “Baba, daj joj mantre, promeniće se! Sigurno će se promeniti i radiće sve što si joj dao!” Guru je ponovo odbio, a na treće moljenje mog prijatelja, dao mi je mantre. Otišla sam kući plačući i bila sam uplašena jer sam znala: od Gurua ne mogu ništa sakriti, On sve zna, a ja sam budala koja je sumnjala. I to me je potpuno raznelo. Došla sam kući i odmah uradila sve mantre koje mi je dao, i one što treba, i one što ne treba! A onda sam legla da spavam i sanjala sam Ga kako me gleda, smeje se, i daje mi bombonu. Ujutru sam shvatila da je došao u san da mi stavi do znanja da sam naučila svoju lekciju, da je morao biti grublji ka meni kako bih se probudila i osvestila i kako bih nastavila koracima kojim me On vodi, i da je sve u redu, da nije ljut na mene, da me se ne odriče, ali da mora biti oštar onda kada tako treba da bude. Od tog dana, moj bes ka nepravdi koja se dešava ženama se pretvorio u otpor i borbu u miru protiv nasilja i nepravde, od formalnih do neformalnih formi, od svakodnevnog života, do akademskog obrazovanja. Samo malo grubljim tonom, transformisao je sve negativno koje se u meni gomilalo mesecima, i razbio sve loše u paramparčad koje se pretvorilo u snažno, utemeljeno, moćno i jasno koračanje ka borbi protiv svega što me frustrira, kroz MIR.
Mogla bih zaista, kako vidim, knjigu da počnem da pišem o svemu što sam sa Njim do sada doživela i što još uvek doživljavam svakodnevno. Ali i ovaj tekst je predugačak, pa ću za sada zastati. Napisala sam minimalno od još gomilu drugih čuda koje sam lično prošla uz Njega. I verujem, kada bude Njegova i Radhina volja, pisaću još o tome.
Za sada, reći ću vam jedno: u Indiji nisam spoznala misteriju sveta i postojanja, ali sam spoznala ko želim biti kako sada u ovom telu, tako i nakon njega. A to je za mene sada, sve.
A svima onima koji i dalje tragaju za sobom preporučujem jedno: nemojte sami, jer postoji lakši put. Postoji učitelj koji je pravi za vas, i koji baš vas čeka. Ne tražite Ga, ne idite od Gurua do Gurua, jer možete naići na svašta i još dublje pasti u ponore bola i razočarenja, već Ga poželite. A On će doći, zaista će doći, makar i nakon decenija života. Hoće, u to sam sigurna. Pronaći će vas, i tada će sve biti jasno.
A do tada, mislite na ljubav i ne dajte se mukama sveta, već pronađite svetlo na kraju tunela koje uvek postoji i koje uvek daje nadu da bolje sutra ipak postoji i da današnja borba može biti i dobra borba, ako je vodimo iznutra u miru.
Do tada, Radhe Radhe svima!
Voli vas vaša Eka
Jay Jay Sri Radhe!
Elena Plejades, poznatija kao Eka Prema Šakti, autorka je, kolumnistkinja, feministkinja i studentkinja međunarodnih odnosa u Velikoj Britaniji, i ženskih studija u Indiji. Rođena je 1998. godine u Novom Sadu, a sa osamnaest godina započinje svoje putovanje svetom. Nakon višegodišnjih putovanja i istraživanja, seli se u Indiju i na Bali, gde započinje intenzivan lični i akademski razvoj. Trenutno živi u Indiji, gde se bavi bhakti yogom,organizovanjem putovanja u Indiju i akademskim usavršavanjem.
Do sada je objavila dve knjige: Vrati se sebi (2021) i Dnevnik putovanja: Indijom do sebe (2022). Pisanje knjiga i kolumni započela je sa željom da pomogne ženama da zavole sebe. Tokom boravka u Indiji, dublje je uvidela koliko žene širom sveta pate zbog patrijarhalnog sistema i nametnutih društvenih normi. Tako se njen rad razvio u akademska istraživanja koja se bave formalnom i neformalnom pobunom protiv opresije žena i potragom za pravdom – kako u pravnom i institucionalnom, tako i u širem društvenom kontekstu.
Veruje da je svoj put pronašla u Indiji, uz vođstvo duhovnog učitelja i predanost Radhi – iz koje, kako kaže, sve potiče. Od žene ka ženskom svetu, njena filozofija se temelji na veri u borbu, pravdu i ahimsu – nenasilje u mišlju, duhu, reči i delu.
