Biti žena u Indiji danas znači mnogo toga obzirom da žena ima od rođenja prepisane uloge koje mora igrati. Te uloge se prepliću, oblikuju žensko iskustvo života, daju svrhu i cilj postojanja žene, i oduzima pravo na slobodu izbora. Kasta, boja kože, porodični prihodi, obrazovanje ili manjak obrazovanja, godine, ne daj Bože seksualna opredeljenost, utiče na to kako će žena u Indiji živeti. Svi ovi delovi identiteta kreiraju unikatno iskustvo koje žena u Indiji živi. Kroz intersekcionalne naočare ne možemo generalizovati, jer svaka žena ima drugačije iskustvo od druge, ali kroz naočare liberalnog i radikalnog feminizma, možemo postaviti neke strukture koje žene žive u određenim područjima.
Dok je zakonodavni sistem u Indiji jak i detaljan, implementiranje zakona u svakodnevnici je veliki izazov. Manjak adekvatnog obrazovanja čak i u državnim sektorima, korupcija, patrijarhalni stavovi društva i rodne tradicionalne uloge ukorenjene su čak i u sudijama, policajcima, advokatima, izvršiteljima i inspektorima. Nagledala sam se više neobrazovanih policajaca nego neobrazovanih žena iz ruralnih područja.
U Indiji 64% stanovništva živi u ruralnim područjima, a tamo je priča života potpuno drugačija od semi-urbanih i urbanih područja. Patrijarhat je uzeo maha u kreiranju svakog koraka života devojčica i žena, a tako i muškaraca. Koliko muškarcima daje slobodu, toliko ženama oduzima svaku vrstu prava na dostojanstven život.
Da počnem od dečijih brakova:1929.godine zakon o zabrani dečijih brakova The Child Marriage Restraint Act, kriminalizovao je udaju devojčica ukoliko su mlađe od 14 godina, a dečaka ukoliko su mlađi od 18 godina. I ovde vidimo veliku razliku između pogleda na dečiji brak devojčica i dečiji brak dečaka. Sa 18 godina, mladi adolescenti već imaju predstavu o svom telu, životu, imaju određene stavove, upoznati su sa životom donekle i na neki surov način, mogu biti spremni za brak. Ali šta devojčica od 14 godina zna o životu, odgovornostima, a kamoli seksualnim odnosima, trudnoći, rađanju i odgajanju dece?
Srećom, ovaj zakon se promenio 1978.godine i odredio starosnu dob za udaje devojčica sa prvobitnih 14, zatim 15 (1949.), na 18 godina. Međutim, kazne za kršenje zakona su bile male i slabo sprovođene. Takođe, ovaj zakon nije omogućavao poništenje dečijeg braka, i nije branio dečije brakove već ih je samo ograničavao.
Zbog ovih velikih rupa stupio je na snagu The Prohibition of Child Marriage Act 2007.godine, koji je znatno stroži jer omogućava poništenje braka, veće kazne u slučaju prekršaja zakona i jer uključuje veću ulogu države u prevenciji, sprovođenu zakona i zaštiti dece.
E sad, što se realne slike tiče, stanje je ovakvo: svaka četvrta žena je udata dok je bila još maloletna. U ruralnih područjima je situacija još gora. Od 2024.do 2025.godine sprečeno je oko 122.000 dečijih brakova, dok su 1351 maloletnih dečijih brakova već bili u toku gde su ceremonije bile zakazane ili čak započete, ali su srećom sprečene intervencijama nadležnih tela. Trenutno je oko 28 miliona žena udato dok su još bile maloletne, i brakovi nisu sprečeni.
Ove poražavajuće brojke pokazuju opresivnu kulturu nad ženama u Indiji gde se i dalje u mnogim porodicama brakovi zakazuju dok su devojčice još uvek deca, gde i dalje misle kako je devojčica spremna za udaju tjst.rađanje čim dobije prvu menstruaciju, i gde najgore od svega, porodice jedva čekaju da se reše “tereta” ćerki zbog “još jednih usta koja se moraju nahraniti”, stresa oko miraza (koji je takođe zakonom zabranjen) i ostalnim patrijarhalnim destruktivnim stavovima.
Znači kako izgleda život jedne devojčice iz ruralnog područja? Od malih nogu je uče da bude ponizna, poslušna, da služi bratu, ocu i budućem mužu. Uče je da kuva, da brine o domaćinstvu, da stavlja porodicu ispred sebe, da obrazovanje nije važno, već kada i za koga će se udati, da primanja trebaju biti isključivo od muškarca tjst.muža i da je njen posao da rađa, doji, gaji i brine o domaćinstvu.
Devojčice iz urbanih područja imaju veći pristup obrazovanju ne samo jer su iz urbanog područja, već jer su porodična patrijarhalna uverenja popustila pod modernizovanjem i osnaživanjem žena i devojčica širom sveta, pa tako i u Indiji. No, i u urbanim područjima devojčice uče da je najbitniji momenat njihovog života udaja, te bračni život koji sledi uz decu i ostale kućne obaveze.
Ko da priča o izboru partnera, ili uopšte izboru da li devojka želi da se uda ili ne. Takva pitanja postaju skoro nemoguća za postaviti u indijskoj porodici, pa čak i ako žive izvan Indije u zapadnim zemljama. Svoju patrijarhalnu tradiciju nose svuda sa sobom, gde god otišli, a to pokazuje i 95% ugovorenih brakova u Indiji.
E sad, kada se sve to reši, kada se devojka uda, kada postane majka, kada ode iz prvobitne porodice kako bi gradila svoju, šta ćemo kada dođe do nasilja u porodici, koje je jedna od najprostranjenijih formi eksploatacije žena u indiji?
Ništa, ćuti i trpi. Naravno da i ovde postoji zakonodavni sistem koji reguliše nasilje nad ženama PISMENO, ali ne i zapravo. Sprovođenje ovih zakona ide mnogo teže i duže nego sprovođenje zakona o zabrani dečijih brakova.
Od 18% do čak 70% žena u Indiji je doživelo nasilje u porodici (najčešće od muža), a razlika u ovim procentima je ustvari razlika u regiji. Obzirom da je Indija polu kontinent, ne možemo generalizovati nasilje nad ženama u celoj Indiji već pogledati statistike nasilja u svakoj regiji ove ogromne zemlja. Otuda i raspon od 18 do 70%, u zavisnoti od dela zemlja.
To je takođe, prema prijavljenim slučajevima žrtava nasilja, dok se procenjuje da manje od 10% žena uopšte prijavi nasilje.
Razlozi za neprijavljivanje nasilja u porodici su razni, a najčešći su: strah od uništavanja reputacije porodice, strah od nasilnika, manjak sredstava za odlazak iz domaćinstva, strah od toga kako će se brinuti o deci ukoliko napuste muža, i naravno, pritisci porodice i društva da trpe i ćute, jer je to dužnost žene.
The Protection of Women Against Domestic Violence Act 2005.oštro zabranjuje ne samo fizičko (udarci, šutanje, korišćenje objekata da se povredi žrtva), već emotivno (ponižavanje, vređanje, izolacija, deranje) i ekonomsko (odbijanje prava na rad van kuće, odbijanje pristupa novcu i oduzimanje novca) nasilje nad ženama unutar porodica. Postoji i Section 498A of The Indian Penal Code (IPC) koji kriminalizuje nasilje nad ženama od strane muža i njegove porodice (najčešće u slučaju nasilja zbog miraza). Međutim, iako su oni lepo definisali ove zakone, nasilje nad ženama od strane muževa je i dalje najrasprostranjenija forma eksploatacije žena, pored seksualnih napada i uznemiravanja.
U zemlji koja toliko potiskuje teme seksa, stidi se seksualne edukacije i porodičnu čast mere po nevinosti ćerke pre braka, ove porodice i ljudi jedino na šta misle je baš to – ko će koga i kada jebati, da me prostite. Sve se vrti oko venčanja, ugovaranja brakova i pronalazak odgovarajućeg partnera za svoju ćerku (koji, nadaju se, neće tražiti preveliki miraz). I miraz je zakonom zabranjem pod nazivom The Dowry Prohibition Act 1961.zahvaljujući radikalnim feministkinjama, ali se ovaj zakon malo sprovodi, obzirom da 95% brakova, naročito u ruralnim područjima, još uvek daje miraz, iako je zakonom zabranjen još od ‘61.
Davanje miraza je destruktivno iz više aspekata: devojke ne nasleđuju imovinu,već braća, a miraz koji se skuplja za venčanje devojki se daje njihovim muževima i njihovim porodicama, opet ne devojkama. Dakle, od rođenja do smrti žene ostaju bez ičega i bez prava na sopstvenu imovinu, jer je sramota tražiti deo imovime pošto se podrazumeva da to ide braći. Tako, ostaju prisiljene da ostaju u nesrećnim, pa čak i nasilnim brakovima bez ikakvih opcija za odlazak i bolji život. Takođe, nije to najgora strana miraza. Najgora je nasilje i ubistvo žena, zbog premalog miraza i muževljeve želje da se otarasi žene, te ponovo oženi sa ciljem da ovog puta dobije veći miraz.
Što se obrazovanja tiče, na primer u Gujaratu od 100 devojčica koje se upišu u školu, samo 45 zavriši 12ti razred (kao kod nas završena srednja škola). Znači ostaju samo sa osnovnim obrazovanjem sa kojim se ne mogu zaposliti niti osamostaliti. Razlozi za napuštanje škole su: kućne obaveze (jer devojčice moraju da brinu o domaćinstvu, čiste, kuvaju, spremaju), strah od nasilja (naročito u ruralnim područjima gde su putevi od škole do kuće nesigurni zbog napada od silovatelja – muškaraca), i nezainteresovanost za školu (jer prvo ne znaju značenje škole i koliko im može pomoći u budućoj ekonomskoj nezavisnosti, a takođe i zbog uverenja da je brak najvažniji aspekt života, dok ostalo ništa nije).
Lepo, zar ne?
Hajmo dalje.
Indija ne prepoznaje silovanje unutar braka kao kriminalni čin, već kao dužnost žene ukoliko je starija od 15 godina (što je kontradiktorno zakonu o zabrani dečijih brakova). Samo 6% žena je prijavilo da su bile primorane na seksualne činove sa muževima iako to nisu htele, a najgore od svega, manje od 1% žena uopšte prijavi silovanje u braku, jer su učene da je seks (ali ne tim rečima) OBAVEZA žene prema mužu, kad god on to poželi.
Za kraj, da ne bude sve tako crno kao što jeste, postoje mnoge neprofitne organizacije koje se bave pomaganju žrtvama, kao i novih vrsta pomoći koje orgranizuje država poput 181 Women Helpline gde se pruža podrška ženama koje su žrtve seksualnog nasilja, nasilja u porodici, uznemiravanja, praćenja, itd. One Stop Centers su skloništa za žene žrtve gde im se obezbeđuju hrana, smeštaj, psihološka pomoć, novčana sredstva i pravo na advokate i pravne procese.
Problem kog ovih programa je što u ruralnim područjima malo ko za njih zna, te tako žene i dalje ostaju u nesrećnim i nasilnim brakovima bez opcije za pomoć.
Digitalni svet dosta pomaže ženama da saznaju svoja prava, stanu za sebe i vide da mogu bolje. Danas žene u ruralnim područjima koriste WhatsApp, YouTube, neke čak dele svoje priče i postaju glas otpora, pobune i snage. Edukacija se dešava, doduše sporo, ali je ima na različite načine. Sve to daje nadu da će žene u ovoj zemlji jednog dana zaista imati pravo na dostojanstven život sa barem osnovnim pravima – izbor partnera, uopšte izbor udaje, karijere, ili nečeg drugog, i izborom ODLASKA iz destruktivnih brakova.
Porodice se menjaju jer se ustvari mlade devojke menjaju i utiču na svoje porodice, ili skandalima, ili razumom. I jedno i drugo je, ako mene pitate, dobro i NUŽNO.
Svi ovi problemi naveli su me da sagledam da opresija žena traje hiljadama godina ne samo u Indiji, već u celom svetu. Da, na zapadu je ženama mnogo lakše i imaju veća prava i više snage da se odupru patrijarhalnom sistemu, ali i tamo i dalje postoje ogromne nepravde u rodu, kao i seksualna uznemiravanja, napadi, i nasilje u porodicama. Indija je kao Evropa pre nekoliko decenija, čak i vekova – dala mi je ogroman uvid u to kako su žene nekada živele u našim područjima, i kako žene širom sveta i dalje pate od muške patrijarhalne strukture.
Sve to mi je dalo smisao boravka ovde, i dugoročni cilj, da fokus ne bude samo na lošim činjenicama, već na poboljšanju koje je MOGUĆE i neophodno. Želim da budem deo promene, i želim da gledam kako lica devojčica i dalje mogu biti nasmejana, jer pravda ipak postoji.
Želim tu pravdu da postignem. A na putu do nje, spremna sam na sve.
Toliko za danas.
Voli vas vaša Eka!
Radhe Radhe!
