Performans umetnici i multimedijalni duo Silvia Marcantoni Taddei & Massimo Sannelli žive i stvaraju u Novom Sadu kao AnimaeNoctis. Svoju umetničku praksu grade na granici između performansa, video-umetnosti, instalacije, eksperimentalnog filma, plesa i post-pornografije kao preispitivanja konvencionalne predstave o seksualnosti, telu, intimnosti i reprezentaciji kroz kritički i performativni pristup. Njihovi radovi istražuju telo kao prostor sećanja, ranjivosti i društvenog otpora, povezujući lično iskustvo sa političkim i kulturnim pitanjimaa. U performansu često koriste potpunu nagost, intimnu ispovest i izdržljivost ne kao provokaciju samu po sebi, već kao način preispitivanja granica tela, identiteta i društvenih normi.
Povodom njihovog gostovanja na Performance Art Salonu u Beogradu, razgovarali smo o zajedničkom stvaralaštvu, odnosu prema nasleđu Marine Abramović, savremenoj performans umetnosti, iskustvima rada u Srbiji i izazovima sa kojima se danas suočavaju umetnici koji deluju na granici umetnosti i života. Govorili su i o tome zašto performans za njih nije potraga za šokom, već poetski prevod stvarnog iskustva, kao i zbog čega veruju da umetnost ne može postojati odvojeno od svakodnevnog života.
Umetnička praksa
Pitanje: Kao umetnički duo, svoj rad gradite kroz neprekidan dijalog. Kako izgleda vaš zajednički kreativni proces i na koji način rešavate umetnička neslaganja?
Odgovor: Pre svega, potrebno je da svako od nas dobro poznaje sopstvene granice. Te lične granice postaju i granice našeg umetničkog dua. To znači da svako od nas mora da zna, na primer, koliku težinu može da izdrži ili da ponese. U osnovi, reč je o fizičkim granicama. Tu postoji jedan paradoks: naša naga tela mogu da se suprotstavljaju cenzuri, ali upravo ta tela istovremeno određuju šta nam je moguće, a šta nije. Na neki način, i ona sama predstavljaju posebnu vrstu cenzure.
Kada smo se venčali, počeli smo zajedno da stvaramo umetnost. Umetnost je sastavni deo našeg braka.
Pitanje: U vašim performansima telo je često u središtu umetničkog iskustva. Šta telo može da izrazi ili prenese što reči i drugi umetnički mediji ne mogu?
Odgovor: Stvarna tela u stvarnim situacijama izazivaju neposredne reakcije publike, seksualnu zainteresovanost, fascinaciju, ali i odbojnost. Kada posmatrate umetnički performans, dolazite zbog umetnosti, ali ne možete da zanemarite činjenicu da sama tela utiču na vaše doživljavanje.
(Naga) tela vas primoravaju da reagujete na prisustvo druge osobe, jer golotinja nije nešto što se u zapadnom društvu smatra uobičajenim. Zato ona može da bude kontroverzna i uznemirujuća. Upravo u tome leži najveća snaga stvarnog tela u našoj kulturi, a reči teško mogu da prenesu tako instinktivnu, gotovo životinjsku reakciju. Na kraju, telo se uvek obraća želji ili gađenju.
Pitanje: U svojim radovima bavite se temama sećanja, identiteta, prostora i međuljudskih odnosa. Da li performansi najčešće nastaju iz ličnog iskustva, filozofskih promišljanja ili posmatranja društva?
Odgovor: Jednom smo na Menhetnu razvili transparent sa natpisom: „Godine 1922. Italija je izmislila fašizam. Molimo vas da nam oprostite.“ U drugom performansu oboje smo nagi, dok Silvija govori o svojoj depresiji i seksualnom uznemiravanju, a Masimo je drži u naručju. To su samo dva primera. Naš rad istovremeno proizlazi iz društvenog angažmana i ličnog iskustva.
Pitanje: Vaši radovi brišu granice između performansa, video-umetnosti, instalacije i eksperimentalnog filma. Doživljavate li ove medije kao zasebne umetničke discipline ili kao različite izraze jednog istog umetničkog jezika?
Odgovor: Od performans umetnika se gotovo uvek očekuje da prenesu određenu poruku. Od žonglera, akrobata, plesača ili pevača to se ne očekuje u istoj meri. Možda se performans umetnici doživljavaju kao kulturni akteri, dok se ostali smatraju pre svega zabavljačima. Taj jaz nam deluje nepotrebno, pogotovo zato što je deo našeg rada posvećen svetu zabave – pornografskoj umetnosti i muzici. Zato nam je prirodno da sve to povezujemo.
Uticaji i istorija performansa
Pitanje: Marina Abramović predstavlja jednu od ključnih figura performans umetnosti i inspiraciju mnogim umetnicima. Na koji način je njen rad oblikovao vašu umetničku praksu, a u čemu ste svesno krenuli drugim putem?
Odgovor: Marina Abramović je osmislila ono čime se danas bavimo ili je, možda, prva pokazala da je takvu umetnost moguće izvoditi pred publikom. Želela je da publika razume performans, pa je, na neki način, istovremeno oblikovala i publiku i samu umetničku formu.
Volimo i izuzetno cenimo njen rad, ali je ne idealizujemo. Smatramo da je tokom čitave karijere pomerala granice, kako sopstvenog tela, tako i svojih učenika. Od ljudi očekuje da tokom performansa i radionica žrtvuju sve. Čak je i Lejdi Gaga prihvatila da se potpuno prepusti toj praksi. Nekome to odgovara, nekome ne. Zavisi od osobe. Takva disciplina nije za svakoga.
Kada izvodimo performans, prizivamo i predstavljamo bol kroz koji smo prošli kako bismo ga prevazišli. Mi nismo šamani i ne pokušavamo da budemo nešto više od onoga što jesmo.
Pitanje: Abramović često govori o prisutnosti, izdržljivosti i transformaciji. Koji od ovih pojmova danas najviše odražava vaš umetnički rad?
Odgovor: Verujemo da je prisutnost oblik izdržljivosti, a da je izdržljivost oblik transformacije. Zato su svi ti principi, na različite načine, prisutni u našem radu.
Pitanje: Zanimljiv primer iz istorije performansa predstavlja i OM Theatre Workshop , koji je pokušavao da poveže pozorišnu praksu sa meditacijom i jogijskim disciplinama. Mislite li da savremeni performans i danas može da bude transformativno, pa čak i duhovno iskustvo?
Odgovor: Sve zavisi od izvođača i od samog performansa. Performans Regine Galindo, izveden nagog tela u Veneciji 2001. godine, bio je jedna od naših najvažnijih inspiracija. Međutim, posle nje niko nije hodao nag Venecijom, u Italiji je takav čin krivično delo.
Transformacija je lična stvar, ukoliko se uopšte dogodi.
Za nas je duhovnost podjednako čitanje Biblije i maženje mačke. Time želimo da kažemo da naša umetnost predstavlja poetski prevod stvarnog iskustva, a ne potragu za duhovnim prosvetljenjem.
Savremena umetnost
Pitanje: Kako ocenjujete današnje stanje performans umetnosti u Evropi? Da li je publika otvorenija prema eksperimentalnim umetničkim praksama nego ranije?
Odgovor: Učestvovali smo na brojnim festivalima performansa širom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. Ponekad se dešava da publike gotovo i nema, čak i u velikim gradovima. Nedostaje i komunikacija. Neki događaji nisu dovoljno poznati, a pojedini umetnici ne pridaju značaj komunikaciji sa publikom. To je ozbiljan problem, kao i mnoge druge stvari u savremenoj umetnosti.
Pitanje: Da li performans umetnost i dalje ima snagu da preispituje društvene norme i izaziva publiku ili je, ulaskom u muzeje i galerije, postala deo institucionalnog sistema?
Odgovor: Da bi performans zaista bio izazovan, mora da predstavlja jasan čin protesta, poput Iranke koja javno skine veo, aktivista organizacije PETA koji se goli, upakovani kao pileće meso, izlažu na ulici ili akcija grupe Pussy Riot.
To znači da su umetnici, paradoksalno, često manje radikalni od običnih ljudi koji čine nezakonite ili rizične građanske proteste. Društvo toleriše našu umetničku neobičnost upravo zato što neobičnost samo po sebi nije opasna.
Usput, ne volimo kada nas nazivaju „čudacima“ niti želimo da budemo percipirani na taj način. Svesno preuzimamo na sebe sve te paradokse.
Pitanje: Kako pronalazite ravnotežu između potpune umetničke slobode i želje da uspostavite komunikaciju sa publikom koja možda prvi put dolazi u kontakt sa performans umetnošću?
Odgovor: Potpuna umetnička sloboda mogla bi da znači da napravite haos u galeriji, a zatim očekujete da za vama počisti asistent, zato što on nije umetnik. To je, po našem mišljenju, krajnje buržoaski pristup.
Zato mislimo da apsolutna sloboda sama po sebi nije cilj, već često beskoristan podsticaj. Trudimo se da izbegnemo preteranu simboliku, pa čak i simboliku uopšte. Ponekad naši performansi uopšte ne liče na performanse, i upravo zbog toga primećujemo da mogu da zbune ili uznemire kritičare i kolege.
Srbija i Performance Art Salon
Pitanje: Kakvi su bili vaši prvi utisci o savremenoj umetničkoj sceni u Srbiji?
Odgovor: Ono što nas je u Srbiji najviše impresioniralo jeste snažan osećaj dostojanstva, potpuno odsustvo buržoaskog stava, određeni realizam, kao i odluka da ljudi ne glume ono što nisu. Tu su i spremnost na naporan rad i poštovanje fizičkog rada. Sve to bilo nam je veoma inspirativno.
Pitanja: Šta vas je podstaklo da učestvujete na Performance Art Salonu i zbog čega vam je ovaj događaj bio posebno zanimljiv?
Odgovor: Bila nam je velika čast što smo dobili poziv za učešće. Uvek se radujemo saradnji sa umetničkom scenom u Srbiji, pogotovo zato što zajednica iz koje dolazimo prema nama nije uvek bila naročito prijateljski nastrojena.
Pitanje: Po čemu se Performance Art Salon razlikuje od drugih festivala i manifestacija performans umetnosti na kojima ste učestvovali širom sveta?
Odgovor: Zajedništvo je ključna reč Performance Art Salona. Od svakog umetnika očekuje se da prati rad drugih, pomogne u organizaciji, čisti i učestvuje u funkcionisanju čitavog događaja. To bi trebalo da bude sasvim normalno, ali smo primetili da u takozvanom zapadnom svetu to često nije slučaj
Pitanje: Koliko su manifestacije poput Performance Art Salona važne za povezivanje umetnika iz različitih zemalja i razvoj međunarodne saradnje u oblasti performansa?
Odgovor: Sve zavisi od onoga što se događa nakon festivala, od toga da li su umetnici spremni da ostanu povezani i nastave saradnju.
Pitanje: Da li ste tokom boravka u Srbiji upoznali umetnike čiji vas je rad posebno zainteresovao ili sa kojima biste voleli da sarađujete u budućnosti?
Odgovor: Trenutno živimo u Novom Sadu, pa lokalnu umetničku scenu najbolje poznajemo kroz Galeriju SULUV, koja funkcioniše i kao prava umetnička zajednica. Tamo smo upoznali umetnika Danijela Babića, koji nam je postao veliki prijatelj. Sa festivalom IMAF sarađujemo od 2022. godine, a od prvog susreta osetili smo snažnu kreativnu povezanost sa Nenadom Bogdanovićem. Ta saradnja i dalje traje.
Pitanje: Kao međunarodni umetnici, kako vidite savremenu umetničku scenu u Srbiji? Šta smatrate njenim najvećim kvalitetima, a šta najvećim izazovima?
Odgovor: Najveća prednost savremene umetničke scene u Srbiji jeste to što nije u potpunosti deo dominantne evropske, odnosno zapadne umetničke scene i njenih buržoaskih i dekadentnih stereotipa. Najveći izazov jeste da postane vidljivija i prepoznatljivija izvan granica Srbije.
Pogled unapred
Pitanje: Da li postoji performans koji vas je suštinski promenio, ne samo kao umetnike, već i kao ljude?
Odgovor: To je bila verzija performansa „Silvia Overcomes Depression“, izvedena u Pragu 2025. godine. Ostali smo goli tokom čitavog popodneva, i pre i posle performansa. Izložili smo, a zatim uništili originalnu fotografiju Silvije iz perioda njene depresije iz 2018. godine. Za sve to bila je potrebna ogromna emocionalna snaga.
Kultura iz koje dolazimo ne prihvata golotinju, iako je telo Isusa Hrista prikazano obnaženo u gotovo svakoj crkvi, a potičemo iz zemlje Mikelanđela. Slično je i sa temama depresije ili seksualnog uznemiravanja, o njima je dozvoljeno govoriti, ali se to ne podstiče.
Tim performansom rizikovali smo sopstveni ugled u Italiji. Češka publika možda ne poznaje sve specifičnosti italijanskog mentaliteta, ali mi ih veoma dobro poznajemo. Zato je taj performans za nas bio istovremeno i subverzivan i oslobađajući.
Pitanje: Kojim temama i pitanjima ste trenutno najviše zaokupljeni i u kom pravcu vidite razvoj svog rada u godinama koje dolaze?
Odgovor: Živimo isključivo od svoje umetnosti i nemamo druge izvore prihoda. Imamo mnogo projekata, ali ne pravimo dugoročne planove. Svakodnevno pokušavamo da iz običnih životnih iskustava osmislimo nešto novo.
Često kažemo da su svi naši radovi zapravo dokumentarci, zbog čega nam je i bavljenje pornografskom umetnošću bilo sasvim prirodno – u našem radu nema izmišljanja. Takođe, mnogo putujemo i stalno smo u pokretu.ž
Pitanje: Za kraj, koji biste savet dali mladim umetnicima koji tek ulaze u svet performans umetnosti?
Odgovor: Mladim umetnicima poručili bismo sledeće:
„Posmatrajte ulične umetnike koje društvo ne smatra kulturnim akterima. Posmatrajte radnike i eleganciju njihovih pokreta. Upoznajte zajednice koje su retko zastupljene u javnosti. Ako želite da se bavite performansom, najpre upoznajte ono što se obično i ne smatra performansom. Nemojte biti poput neobičnih životinja u hirovitom zoološkom vrtu. Nemojte biti pasivni i brinite o svojim telima.“
