Fransoa-Žolive Kastelo (rođen 8. jula 1874.) bio je francuski okultista i alhemičar. Bio je zagovornik hiperhemije, discipline koja povezuje metafiziku sa praktičnom hemijom. Zastupao je hilozoizam, učenje prema kojem je sva materija obdarena dušom i životom; prema ovoj doktrini, svet je živo biće prožeto „dušom sveta“ materijalne prirode, a sve u prirodi neprestano se razvija i preobražava. Svoj esej iz hemijske fiziologije, „Duša i život materije“, napisao je 1893. godine.
Fransoa-Žolive Kastelo bio je osnivač i predsednik Alhemijskog društva Francuske (Société alchimique de France). Osnovao je i uređivao časopis L’Hyperchimie, koji je kasnije menjao nazive u L’Hyperchimie – Rosa Alchemica, Rosa Alchemica, Les Nouveaux Horizons de la science et de la pensée, a na kraju La Rose+Croix. Učestvovao je u martinističkim časopisima L’Initiation i Le Voile d’Isis, i kretao se u okultnim pariškim krugovima tokom epohe Belle Époque, gde se družio sa ličnostima poput Papis, Stanislà de Gita i Aleksandr Sen-Iv Dalvejd.
Godine 1920. objavio je delo „Sudbina, ili Hermesovi sinovi“ (Le Destin, ou les Fils d’Hermès), autobiografski ezoterijski roman u kojem je, u svetlu razaranja izazvanih Velikim ratom, napravio osvrt na svoje unutrašnje putovanje, ezoterijska istraživanja, angažmane i susrete sa okultnim ličnostima svog vremena.
U decembru 1925. godine Fransoa Žolive-Kastelo tvrdio je da je uspeo da proizvede zlato iz srebra. Uvek je zahtevao da njegov rad provere najuglednije naučne institucije tog vremena, ali je, kako navodi, nailazio na njihovo odbijanje.
