Eka Prema Shakti
14 May 2025
“Postfeminizam ne kritikuje ako su žene religiozne. Na kraju krajeva, osnaživanje žena nije
samo za one koje su ateisti, agnostici ili budni kao Budisti. Posebno u vremenu zajedničke
polarizacije, ključno je poštovati pravo svake žene na sopstvena verovanja. Iako možemo biti protiv toga kada religija diskriminiše žene, nikoga se ne tiče u šta žena veruje ili koje rituale obavlja u svom ličnom prostoru. Pošto su žene celovita bića, gde teže ka emancipaciji umova, tela i duša, ne možemo insistirati da se odreknu religija samo zato što je patrijarhat ukorenjen u njima. Patrijarhat je svuda. I žene imaju pravo da tragaju za Bogom ako to žele. Naravno da to najčešće uključuje praćenje tekstova koje su pisali muškarci, ali koji to tekstovi nisu pisani od strane muškaraca?” -Sindhu Rajasekaran
Sekundarno kao feministkinja, a prvobitno kao neko ko je tragao za Istinom i svoj pravac
pronašao, nisam mogla, a da se ne zapitam: zašto ponovo pratim muškarce? Na kraju krajeva, svi sveti spisi iz kojih izvlačim znanjea o Istini su pisani od strane muškaraca. Patrijarhat je davno pustio svoje korenje duboko toliko da se nalazi u svakom segmentu života, i često mi to ide na živce. Kao što sam pisala u prethodnom tekstu koji je objavljen na ovom sajtu, sumnjala sam i u to da li moj Guru ima nešto protiv žena. Naravno, sve su to iluzije uma i odraz mog mentalnog stanja, koje je trenutno u afektima besa zbog osvešćivanja koliko žene širom sveta pate zbog muškaraca, i naravno, moj Guru je te sumnje raspršao.
Ali, ko kaže da sveti spisi nisu istiniti samo jer su pisani od strane muškaraca? Sve su pisali
muškarci, ne samo svete spise. I da, jesu korigovali po sebi, kako bi sebi više ugodili. I da, jesu tekstovi menjani, ali Istina se i dalje u njima skriva, makar i čitanjem kroz redove.
Juče sam o svemu ovome mislila, i ponovo mi je prošlo pitanje kroz glavu: da li zaista opet
pratim muškarce i njihove knjige? Gurudev mi je prošao kroz glavu i rekla sam Mu u sebi:
“Daj mi odgovor, vodi me da shvatim ove nesporazume u mom umu”.
Nije prošlo ni pet minuta, listala sam instagramom i naišla na objavu putem storija od mog
Guru brata – onog koji je takođe iniciran od strane mog Gurua, te nas to čini familijom, gde
je bio citat Prem Gopal Goswamija, koji je direktno povezan sa mojim Guruom i koji je
potomak Nityanande: “Ne krivi Sri Radhu, Krishnu, Nitaia i Gaurangu za svoje materijalne
probleme. Moraš trenirati svoj um da pronađe blagoslove koji ti Oni šalju svakog trenutka, jer nam Oni konstantno daju milost bez uzroka i posledica.”
I eto mi odgovora, koji sam poželela da podelim i sa vama.
Doslovno mi je rečeno da su pitanja poput: zašto su muškarci pisali sve svete knjige i
korigovali ih?; Zašto ih pratimo? i ostala, moji materijalni problemi. Da, imam problem sa
patrijarhatom, sa patnjom žena, sa diskriminacijom, sa konstantnim dokazivanjem da smo
jednake i više, sa odbranom od životinjskih pogleda, dodira i komentara, ali to nema nikakih dodirnih tački sa Istinom i sa tim da li je Istina skrivena u svetim spisima koje su pisali muškarci.
Sa čitanjem svetih spisa uvek treba biti obazriv, jer čovek prirodno ima tendencije da ulazi u fanatizam i zaslepljuje i sebe, i druge suludim uverenjima koja su daleko od Boga (poput
ratova u ime Boga, poput ubeđivanja čiji je Bog ispravan, poput ne smeš ovo, ne smeš ono,
moraš biti čedna, itd).
Moja Guru parampara potiče od žene. Nityananda, koji je inkarnacija Balarama, dao je
inicijaciju svojoj ženi Jahnavi, koja je znanje dalje delila davanjem inicijacija normalnim
ljudima. Dakle, bez Nje, ne bi bilo ni nas. Nakon Nje mnoge žene su bile upravo one koje su generacijama delile inicijacije, koju sam u ovom veku i ja dobila, ali ne od žene, već od
muškarca, svog Gurua, i to ne zato što kod nas nema žena i ne smeju davati dikše (kao što je slučaj recimo u ISKCON-u), već prosto jer je u ovom životu moj Guru rođen kao muškarac. Bez ikakve diskriminacije žena.
Hrišćanstvo brani ženama da budu sveštenici, podjednako katoličanstvo, pravoslavlje i ostali segmeti ove religije. U Islamu žene ne smeju biti imami i hodže. U Judaizmu žene ne smeju biti rabini. U Hinduizmu, pak ne. Žene jesu manjina “sveštenika” tjst.puđarija u odnosu na muškarce, ali postoje, dozvoljeno im je da služe Božanstvima i mogu se neretko videti.
Hinduizam je jedina religija koja i dalje ima ženske forme Boginja koje nisu samo otelovljenje “majki, plodnosti, lepote, i ljubavi”. Kali i Durga su neustrašive Boginje kojima se ljudi mole radi zaštite. One su ubijale demone koje čak ni Vishnu i Shiva nisu mogli ubiti. One su povezane sa borbom, zaštitom, snagom, neustrašivošću, i to pokazuje da i žene imaju žustru i snažnu stranu sebe, a ne samo blagu, majčinsku i onu punu ljubavi.
Ja naravno nemam ništa protiv toga da Boginje budu čista ljubav, odraz majčinstva i
majčinske ljubavi, poštovanja svog muža i služenja muža, ali imam protiv da se sve žene
svrstavaju kao takve i da se ideali žena prave po njima. Dakle, žene nisu samo jednostrana
bića – brižne majke, već takođe mogu biti besne, snažne, aktivne u uklanjanju zla, i ne samo to, već presudne u svim poljima života – kući, porodici, ekonomiji, politici, društvu i istoriji.
I to je stvar gde je patrijarhat umešao svoje prste – potrudili su se da izbrišu žene iz svih delova istorije iz javnih prostora, i svedu ih samo na majke i domaćice.
Prema istraživanju Betty Friedan u knjizi “The Feminine Mistique” iz 1963.godine, Beti je
pitala mnoge žene srednje klase u Americi koje su bile domaćice i majke, da li su zadovoljne sa svoje jedine dve uloge, i otkrila da se većina tih žena oseća “kao da im nešto fali”, polovično, neispunjeno. Naravno, jer uloga žene nije samo da bude majka i domaćica. Čak šta više, njena uloga uopšte nije da bude domaćica, već je to rodna uloga prepisana od strane patrijarhata i kapitalizma kako bi muškarci mogli da se bave svim ostalim pitanjima:
filozofijom, religijom, politikom, društvom i ekonomijom. Da nisu ženama prepisali ulogu
domaćice, oni ne bi imali vremena da se bave poslovima van sfere kuće, jer bi morali da čiste po sopstvenom dvorištu i za decom. Zato, pošto su žene one koje rađaju, automatski su im prepisali ulogu i domaćice, tjst.one koja u potpunosti brine o domaćinstvu.
Tu, pak, dolazimo do religije. Kao i u svim drugim sferama, i tu su žene izbrisane iz istorije, i njihovih tekstova nema puno. To ne znači da one nisu bile prosvetljene, da nije bilo onih koje su tragale za Bogom, i da nisu bile inteligentne – to samo znači da im je bilo oduzeto pravo da dele svoja znanja, te tako i ono što su postizale, dodeljeno je muškarcima i vodi se pod njihovim imenima. Čak postoje moderna istraživanja koja navode da su neki delovi Veda pisani od strane žena, kao i da nisu Maha Rishiji bili samo muškarci, i da nije sve došlo od muške ruke. Takođe, iz prve ruke Rig Vede, imamo dokaze da su u tim vremenima, a Rig Veda je najstariji Hinduistički spis star prema zvaničnim istaživanjima 3.500-4.000 godina, žene bile politički aktivne, da su se edukovale i obrazovale, da su bile religijski i društveno aktivne, da su radile i doprinosile tadašnjoj ekonomiji, da su mogle imati veze pre braka, i da nisu bile samo majke i domaćice.
Ono što, kao feministkinja i kao neko ko se aktivno bavi duhovnim pitanjima smatram, je da se trenutni religiozni tekstovi i sveti spisi moraju korigovati, kao što su vekovima unazad bili korigovani, ali u mušku korist. Delovi koji govore o restrikcijama žena, moraju se promeniti, jer nisu istina. Bog ne želi da žena služi svog muža kao boga čak i ako je on zlostavlja. Bog ne misli da su žene “nečasne” ako imaju više partnera ili ako ne uđu nevine u brak. Bog ne misli da su žene manje inteligente od muškaraca. Bog ne misli da žene moraju biti samo majke i domaćice. To muškarci misle, i to muškarci žele, a tako su i tretirali i forsirali žene vekovima da misle i da se ponašaju. Sve žene koje su bile protiv patrijarhalnog režima, u srednjem veku u Evorpi bile su spaljene ili pod pretnjom spaljivanja. Žene koje su doprinosile društvu na bilo koji način, izbrisane su iz istorije i njihovi doprinosi su prepisani muškarcima – njihovim muževima, braći, očevima, pa čak i saradnicima, ili su potpuno uništeni.
Ali danas ne živimo u srednjem veku, i danas možemo koristiti zdrav razum i promeniti
sulude rečenice koje umanjuju žene u svetim spisima. Takođe, danas i dalje možemo birati da verujemo u Boga, da budemo pripadnici bilo koje religije, bez da nas bilo ko osuđuje. Ono što nije ispravno, je upirati prstom u druge ljude drugih religija, praviti ratove zbog fanatizma:
“Moj Bog je ispravan, a tvoj nije”, i danas ne treba da slepo pratimo one muškarce i žene
kojima je u interesu da svedu žene na sferu isključivo kuće i dece.
Zato je važno izabrati dobro, i prići svetim spisima kako srcem, tako i zdravim razumom, jer balans je moguć. I važno je upirati prstom u sve one delove religija koje osporavaju žene kao ljudska bića i svode ih na supruge svojih muževa i majke svoje dece.
U mojoj parampari, ne dovodi se uopšte u pitanje inteligencija žena i njihova sposobnost
spoznaje Boga ili Boginje, jer su one oduvek prisutne, i od njih moja parampara i potiče,
dakle postoji.
Da, neke od najsvetijih spisa za mene lično poput “Radha Rasa Sudhanidhi” od
Prabhodananda Saraswatija (isključivo sa komentarima Sri Ananta Das Babaji Maharaja),
“Sri Radhika Astotara Satanama Stotram” od Ragunath Das Goswamija jesu pisani od strane muškaraca, ali to ne osporava ljubav i istinu u ovim svetim spisima.
To što ih je muškarac pisao ne znači da su spisi manje vredni, ali to što ih žene nisu pisale,
znači da im je bilo oduzeto još jedno od ekspresija sebe, jer su bile zaokupirane porodicom i decom. I danas mi to znamo, i možemo promeniti borbom protiv nepravde, patrijarhata i
borbom za jednakost i insluzivnost, te da se žene napokon prihvate kao LJUDSKA BIĆA
SPOSOBNA ZA SVE ŽIVOTNE SFERE, a ne samo za sferu kuće i dece.
I nadam se da će nam to svima biti ne samo nešto što znamo, već i ono što praktikujemo
svojim otporom u svakodnevnom životu, jer ovaj život nam nije dat da samo meditiramo na Himalajima i tražimo Boga, već i da učestvujemo u stvaranju boljeg, pravednijeg i jednakog sveta za sve ljude i sva živa bića. A na kraju krajeva, čak i Boginje su ratnice.
Toliko za danas.
Radhe Radhe!
Vaša Eka
Elena Plejades, poznatija kao Eka Prema Šakti, autorka je, kolumnistkinja, feministkinja i studentkinja međunarodnih odnosa u Velikoj Britaniji, i ženskih studija u Indiji. Rođena je 1998. godine u Novom Sadu, a sa osamnaest godina započinje svoje putovanje svetom. Nakon višegodišnjih putovanja i istraživanja, seli se u Indiju i na Bali, gde započinje intenzivan lični i akademski razvoj. Trenutno živi u Indiji, gde se bavi bhakti yogom,organizovanjem putovanja u Indiju i akademskim usavršavanjem.
Do sada je objavila dve knjige: Vrati se sebi (2021) i Dnevnik putovanja: Indijom do sebe (2022). Pisanje knjiga i kolumni započela je sa željom da pomogne ženama da zavole sebe. Tokom boravka u Indiji, dublje je uvidela koliko žene širom sveta pate zbog patrijarhalnog sistema i nametnutih društvenih normi. Tako se njen rad razvio u akademska istraživanja koja se bave formalnom i neformalnom pobunom protiv opresije žena i potragom za pravdom – kako u pravnom i institucionalnom, tako i u širem društvenom kontekstu.
Veruje da je svoj put pronašla u Indiji, uz vođstvo duhovnog učitelja i predanost Radhi – iz koje, kako kaže, sve potiče. Od žene ka ženskom svetu, njena filozofija se temelji na veri u borbu, pravdu i ahimsu – nenasilje u mišlju, duhu, reči i delu.
