U središtu svih velikih duhovnih tradicija, od advaita vedante do budizma i od Ramakrišne do Nisargadate Maharadža, nalazi se tvrdnja o nedualnoj stvarnosti: da je istina jedna, celovita i neodvojiva. Ipak, upravo među ovim tradicijama koje sve ukazuju na „ne-dvoje“, nastaje iznenađujući paradoks. Njihovi putevi, metode i pojmovni okviri često se razilaze, pa čak i osporavaju međusobno. Ako je Istina zaista jedna i nedeljiva, kako je moguće da se oni koji je traže ne prepoznaju kao saputnici, već kao protivnici?
Odgovor leži u pogrešnoj identifikaciji sa putem, a ne u samoj istini. Tradicije ne osporavaju krajnji cilj, već ono kako se do njega dolazi. Svaka tradicija počinje od specifične kulturne, filozofske i epistemološke pretpostavke, i zatim razvija sopstveni metod da bi tu početnu iluziju prevazišla. No, kada se metod zameni za istinu, tada nastaje ono što vedanta naziva adhjasa, superponiranje pogrešnog identiteta. Upravo ta identifikacija sa sopstvenim jezikom i logikom je izvor duhovnog razdora, čak i među onima koji teže jedinstvu.
Uzmimo nekoliko primera iz različitih puteva:
Advaita vedanta (Šankara) počinje od poistovećivanja sa telom i umom, koristi metod „neti-neti“ („ni ovo, ni ono“), i dovodi do samopotvrde Sebstva kao Bramana, večne, svesne, blažene stvarnosti.
Budizam negira postojanje trajnog sebstva i koristi koncept pražnine (šunjata) i uslovljenog nastajanja, da bi se oslobodio od bilo kakve ontološke suštine.
Ramana Maharši se fokusira na pitanje „Ko sam ja?“ što vodi ka tihoj samorealizaciji kroz direktno iskustvo svesnosti.
Nisargadata Maharadž koristi jednostavno prebivanje u „Ja jesam“ dok i to ne bude transcendirano u ono što naziva Parabrahman, izvan bića i ne-bića.
Džidu Krišnamurti negira sve autoritete, sisteme i tradicije, i poziva na neposredno viđenje stvarnosti kroz neizborničku svesnost.
U svim ovim slučajevima, metod je drugačiji jer korenska pretpostavka (adhjasa) iz koje se polazi, ono što treba ispraviti, varira. Ipak, cilj je univerzalan: prevazilaženje dualnosti i otkrivanje slobode koja već jeste tu.
Problem nije u različitosti puteva, već u dogmatskom vezivanju za sopstvenu metodu. Kada se neko poistoveti sa svojim duhovnim sistemom do te mere da ne može da vidi istinu u tuđem jeziku, tada dolazi do paradoksalnog stvaranja dualističke borbe unutar diskursa nedualnosti. Umesto da se metode prepoznaju kao orijentiri, one se brane kao istine, što postaje još suptilniji oblik ego-identifikacije.
Ako je cilj zaista nedualnost, onda je slušanje važnije od argumentacije. Istina se ne dokazuje konsenzusom, već se proverava u tišini unutrašnjeg viđenja. Kada sve metode utihnu, i svi koncepti padnu, ostaje Jedno. Ne kao ideja, ne kao system, već kao tiha, prisutna stvarnost koja nikada nije bila odsutna.
