U tradiciji Lakuliš joge – liniji iz koje potiče Svami Kripalvananda – koncept Božanskog tela (Divja Deha ili Divja Šarir) je centralni, krajnji cilj spiritualne prakse.
Ono se ne posmatra kao metaforičko stanje uma, već kao bukvalna biološka transmutacija fizičkog tela u besmrtnu neuništivu posudu svetlosti.
Evo detaljnog objašnjenja prema specifičnim spisima i učenjima Lakuliš loze (Gospod Lakuliša, Svami Pranavananda, Svami Kripalvananda i Svami Radžarši Muni).
Osnovna definicija: Zrelo naspram nezrelog tela
Tradicija razlikuje dve vrste tela, koristeći terminologiju iz klasične Hata joge, za koju se kaže da ju je Gospod Lakuliša (28. reinkarnacija Šive), revitalizovao:
1. Aparipakva Deha (Nezrelo telo): Obično ljudsko telo sačinjeno od pet grubih elemenata (zemlja, voda, vatra, vazduh, etar). Podložno je bolestima, starenju, gravitaciji i smrti.
2. Pakva Deha (Zrelo/Savršeno Telo): Ovo telo je transmutirano na ćelijskom nivou. Imuno je na elemente – vatra ga ne može sagoreti, voda ga ne može udaviti, a vreme ga ne može ostariti. Ovo je Božansko Telo.
Karakteristike Božanskog Tela
Prema Lakuliš tradiciji, kada jogin dostigne Divja Dehu, poseduje specifične atribute:
– Vadžra Deha: Telo postaje tvrdo i neuništivo kao dijamant/grom (Vadžra), ali može biti meko kao cvet po volji.
– Ičča Mritju: Jogin pobeđuje smrt. Napušta telo samo kada to svesno izabere, a ne zbog biološkog otkaza.
– Svetlost: Gruba materija se zamenjuje energijom, često opisanom kao “blistava zlatna svetlost”.
– Kajavarohan: Sposobnost dematerijalizacije i rematerijalizacije. Ovo je ključno za istoriju loze, jer se kaže da je Gospod Lakuliša ušao u leš bramina, da propoveda Darmu, čin poznat kao Kajavarohan (Spuštanje u telo).
Fiziološki proces: Urdvareta i Kečari
Lakuliš tradicija je veoma tehnička u pogledu načina na koji se ovo telo formira. To se ne postiže pukom meditacijom, već specifičnom energetskom hidraulikom:
– Urdvareta (Uzlazni tok): Ovo je najkritičniji koncept. Tradicija uči da kod običnih ljudi vitalna energija (seksualna tečnost/bindu) teče nadole i napolje, što dovodi do reprodukcije i konačne smrti. Da bi se izgradilo Božansko telo, ovaj tok mora biti trajno obrnut. Bindu mora biti povučen nagore, kroz kičmu, do mozga (Sahasrara čakra).
– Soma (Božanski nektar): Kada energija stigne do mozga, stimuliše lučenje Amrite ili Some (nektara besmrtnosti). Ovaj nektar kaplje dole i podmlađuje ćelije, zaustavljajući proces starenja.
– Kečari mudra: Specifična tehnika koja se najviše povezuje sa ovom lozom za postizanje Božanskog tela je Kečari mudra (zatvaranje jezika u nosnoj duplji). Svami Kripalvananda i njegov učenik Svami Radžarši Muni stavili su ogroman naglasak na ovu mudru, kao “”ključ” za otključavanje Božanskog tela.
Jedinstveni stav loze
Dok mnoge joga tradicije teže ka Mokši (oslobođenju duše od tela), Lakuliš tradicija teži ka Djivanmukti u Divja Dehi (oslobođenju unutar usavršenog tela).
Svami Kripalvananda je učio da telo nije prepreka, koju treba odbaciti, već laboratorija. Poznato je da je rekao da ako ne postigne Božansko telo, da ga treba smatrati samo “tragaocem”, a ne “Sidom” (usavršenim bićem).
Svami Radžarši Muni, koji je Svami Kripalvanandin naslednik, pisao je eksciplitno o ovoj temi (npr. u knjizi, “Božansko telo kroz jogu”), tvrdeći da transformacija uključuje potpunu zamenu krvi i tkiva tela “božanskom supstancom”, nastalom buđenjem uspavane Kundalini Šakti.
Svami Kripalvananda je poslednji deo svog života proveo u izolaciji, vežbajući meditaciju predanosti (joga predanosti, po ovoj lozi), do deset sati dnevno, pokušavajući da ostvari ovo stanje. Njegova čuvena izjava je da se validnost joginovog učenja na kraju dokazuje njegovim postizanjem ovog besmrtnog oblika. Njegova učenja o toj temi ostaju filozofski kamen temeljac loze, naglašavajući da telo nije prepreka koju treba odbaciti, već hram koji treba usavršiti.
Koncept “Božanskog tela”, u drugim lozama
Koncept “Božanskog tela”, nije prisutan u svim joga tradicijama, ali u mnogim, jeste. Na primer, ovaj koncept je prisutan u učenjima poput tantre, hata joge, Integralnoj jogi Šri Aurobind-a, i u Sida tradicijama. Medjutim, treba naglasiti da se u Joga Sutrama, od Patandžalija, koji se smatra sveobuhvatnim priručnikom za jogu, ne pominje ovaj koncept. Ono što se pominje, a što je najbliže tom konceptu, jeste takozvano, “Usavršeno telo”. Medjutim, ovo telo Patandžali pominje u kontekstu nadprirodne moći, što je sporedni efekat savladavanja elemenata. Medjutim, Patandžali, u sutri 3.37, naglašava da su sve moći prepreka Samadiju. Krajnji cilj joge, po Patandžaliju, je Kaivalja (odvajanje duha od materije), tako da je telo nešto što na kraju treba ostaviti iza sebe, bez obzira što je postalo savršeno, zahvaljujući Sidijima (nadprirodnim moćima).
U Budizmu, takodje, odnosno u Tibetanskom Tantričkom Budizmu, posebno u tradicijama Dzogćena i Njingme, postoji koncept koji je dosta identičan sa jogičkim konceptom “Božanskog tela”. To je takozvano “Dugino telo”, funkcionalno telo svetlosti, čija je funkcija da pomaže živim bićima. Ovo se smatra najvišim znakom realizacije, u Tibetanskoj Tantri.
Preveo i priredio: Dejan Banović
