Dženezis Brejer Pi-Oridž (1950–2020) bio je umetnik, muzičar, ezoterik i duhovni istraživač koji je kroz radikalne forme umetnosti, od performansa i industrijske muzike do telesnih transformacija, osporavao granice identiteta, roda, svesti i smrti. Njegov život bio je umetničko delo, a telo poligon za duhovno preobražavanje stvarnosti. Pi-Oridž nije bio samo provokator, već i mistik, možda i poslednji avangardni alhemičar koji je umetnost koristio kao oruđe za ontološku revoluciju.
Dženezis je rođen kao Nil Endru Megson 22. februara 1950. u Mančesteru, Engleska. Rano interesovanje za psihodeličnu kulturu, literaturu Vilijama Barouza i ezoterične teme oblikovalo je njegovu mladalačku fascinaciju granicama svesti. Tokom studija likovne umetnosti na univerzitetu u Halu, Dženezis formira umetnički kolektiv COUM Transmissions (1969), u kome kombinuje dadaističku estetiku, konceptualnu umetnost, eksplicitni erotizam i performans kao sredstvo dekonstrukcije društvenih normi.
Njihovi radovi često su izazivali kontroverzu, jedna od poznatijih bila je izložba Prostitution (1976) u londonskom Institutu savremene umetnosti (ICA) koja je u raspravi u britanskom parlamentu bila proglašena „degenerisanom umetnošću“. Uprkos osudama, COUM je postavio temelje za ono što će kasnije postati radikalna umetnička i duhovna praksa Dženezis Pi-Oridža.
Godine 1975. Dženezis je sa Kris Karterom, Kosi Fan Tuti i Piterom Kristofersonom osnovao muzičku grupu Throbbing Gristle, koja će inaugurisati industrijsku muziku kao žanr (industrial music for industrial people). Zvuk grupe bio je hladan, mehanički i disonantan kolaž urbanih zvukova, vojnih signala, šuma i naracije. Za Pi-Oridža, ova estetika nije bila nihilistička, već magična: zato što se zvuk koristio kao sila koja razbija kognitivne šeme i oslobađa svest.
U intervjuima, Pi-Oridž je često naglašavao uticaj cut-up tehnike Vilijama Barouza i Brajona Gajsina), kao i inspiraciju radom ezoterične umetničke škole Ostina Osmana Spera, naročito u vezi sa stvaranjem ličnih magičnih simbola, takozvanih sigila. Throbbing Gristle je tako postao instrument subverzije, ali i umetnički prostor za duhovni rad.
Po raspadu TG 1981. godine, Dženezis formira Psychic TV, grupu i multimedijalni kolektiv koji se bavio transcedentnim iskustvima, ezoterijom i duhovnim razbijanjem kulturnih kodova. Psychic TV su objavlili više od 100 albuma (često u okviru koncepta 24 Hours of Psychic TV) i bili centralni medij umetničko-ezoteričnog pokreta Thee Temple ov Psychick Youth (TOPY).
Ovaj pokret je funkcionisao kao spiritualna mreža posvećena individualnoj duhovnoj praksi, korišćenju seksualne energije, sigilima, meditaciji i kritici masovne kulture. Bio je to pokušaj stvaranja magične zajednice unutar savremene umetnosti, nešto između anarhističkog plemena, ezoterične lože i umetničke avangarde.Pri tome je dotadašnja ezoterična filozofija bila reinterpretirana kroz postmoderne teorije identiteta i informacione manipulacije.
Thee Temple ov Psychick Youth je tako predstavljao retku tačku konvergencije, istovremeno bivajući ritualizovana mreža, umetnički kolektiv, kontrakulturna zajednica i radikalni eksperiment u savremenoj duhovnosti. Bio je bio jedan od najuticajnijih i najkontroverznijih pokreta u spoju umetnosti i ezoteričnog mišljenja kraja 20. veka.
TOPY je formalno osnovan 1981. godine, u kontekstu post-pank eksplozije, u vreme kada su se alternativne scene počele ozbiljnije interesovati za mistiku, magiju i teoriju haosa. Sam pokret je imao decentralizovanu strukturu, sa “pristupnim tačkama” (Access Points) u raznim gradovima na više kontinenata i bio je pokušaj da se da odgovor na osećaj duhovne praznine, konzumerizma i represije individualnosti koji su dominirali savremenim društvom. Umesto organizovane religije i pasivne umetnosti, TOPY je promovisao aktivnu transformaciju svesti kroz ritual, seksualnost, tehnologiju i umetničku praksu.
Članovi TOPY su podsticani da svakog 23. dana u mesecu izvode lične prakse , posebno one koji uključuju stvaranje i aktivaciju sigila (simbola koji predstavljaju ličnu želju ili nameru). To je često uključivalo masturbaciju, umetničko izražavanje, pisanje, kolaže, snimke i druge forme svesnog oslobađanja želje, ujedno kao čin pobune protiv potisnutih normi i kao sredstvo samousmerene transformacije.
TOPY je promovisao ideju individualne odgovornosti za duhovni razvoj, a ne slepu veru u autoritete. Ključni principi bili su:
- radikalna iskrenost prema sebi
- odbacivanje tradicionalnih institucija
- umetnost kao sredstvo inicijacije
- telo kao svetilište i instrument za izvođenje duhovne alhemije
- seksualnost kao osnova za ezoteričnu praksu
Estetski izraz je za TOPY bio je jednako važan kao i njegova filozofija. Kombinujući industrijsku muziku, vizuelnu umetnost, video radove, fanzine i performanse, pokret je kreirao specifičnu ikonografiju: spiralne simbole, oči u trouglu, heksagrame, fotokolaže tela i lica, sve prožete atmosferom između svetog i subverzivnog.
Najpoznatiji simbol pokreta bio je Psychick Cross, stilizovani krst sa horizontalnom linijom koja se uzdiže iznad vertikalne ose, simbol duhovnog rasta i otpora linearnom mišljenju. Simbol se nalazio na posterima, tetovažama, sigilima i umetničkim delima članova širom sveta.
TOPY je bio društveni eksperiment. Ono što je bilo jedinstveno za njega je bilo njegovo insistiranje na decentralizaciji. Nije postojao “guru” u klasičnom smislu, već mreža ljudi povezanih zajedničkim ritualizovanim radnjama, umetničkim praksama i samoizdatim publikacijama, takozvanim fanzinima. Sam pokret je više ličio na umetnički eksperiment nego na tradicionalnu ezoteričnu ložu, ali je i pored toga (ili baš zbog toga) postao magnet za sve koji su tražili autentičan put samospoznaje.
Muški članovi su dobijali ime Eden, u Americi su muškarci se zvali Kojoti, a žene Kali. Iza imena je svako imao svoj broj. Na ovaj način je vršeno prenošeno duhovne „struje“ kroz čin imenovanja: ime i frekvencijski broj su označavali ličnu rezonancu sa strujom kolektivne svesti. Mikrokosmos pojedinca nazivao se „Eden“, kao njegova lična bašta svesti, prostor unutrašnje alhemije i duhovnog rasta.
Sam Oridž je na temu kojota jednom rekao sledeće:
…Jesmo li vam pričali kako sam pronašao svoju totemsku životinju? Možda jesmo, možda nismo. Na početku je to bilo instinktivno: bilo je intuitivno, vuk mi se na neki način jednostavno obratio. Razmišljali smo o tome i, u našem ograničenom razumevanju ponašanja vukova, pomislili: „Zanimljivo je što postoji alfa-mužjak, ali onda je alfa-mužjak potčinjen čoporu.“ Dakle, to nije kao u ljudskoj zapadnjačkoj politici ili društvenim strukturama, gde su elite elite, a neko drugi radi da bi ih štitio.
Kod vučjeg čopora, onaj koji je alfa mora se zatim pokoriti svima ostalima u čoporu kako bi ih štitio i predvodio. To nam se čini kao mnogo zdraviji način funkcionisanja. Taj trenutak transcendencije, mudrosti, snage dolazi zajedno s odgovornošću da se da nešto zauzvrat svim drugim ljudima koji još nisu stigli dotle.
Dakle, to nije trenutak nadmoćnosti, već trenutak predaje.
To je ono što nam toliko nedostaje u društvu. Ljudi razmišljaju i rade u pravcu toga da „ja postanem poznat“.
Sopstvo postaje poštovano. Sopstvo koje se smatra posebnim, mudrim, sve se to tiče pojedinca, ali nijedan deo te slike se ne vraća nazad drugima. Ostali su tu samo da bi se klanjali, ili da bi kupovali. To je potpuno izvrnuta, osakaćena predstava o tome kako stvari zapravo funkcionišu.
Što više znanja dobiješ, to imaš veću odgovornost da ga posvetiš drugima. Da im ponudiš svoje snage, da kažeš: „Ovo sam naučio, ovo mogu da uradim, ovo mi se dogodilo kao rezultat. Dajem ti to nazad u slučaju da ti pomogne.“
Ako to znači da postajemo nepotrebni, u redu je, jer alfa-vuk se uvek na kraju povuče sam i umire negde sam.
Tako je to postala neverovatna metafora za to kako smo mi doživljavali kreativnost, kretanje, i odnos umetnosti prema društvu. Taj pogled nikada nije nestao. Počeli smo da kupujemo knjige o ponašanju vukova i da razmišljamo: „Koji su još nivoi koji bi mogli biti značajni? Koliko duboko ovo ide? Zašto su baš vukovi postali naši psi i naši najbliži prijatelji na planeti?“
Gledali smo jutros u nju [Masti Dager, Dženin pas] i pomislili: „Kakvo čudo. Ovo čudno stvorenje sa četiri noge i krznom, voli me.“ Kakva neverovatna privilegija, da te zaista voli i veruje ti neko biće iz potpuno drugačije evolutivne grane, i da ti se ponudi.
To je primer koji pokušavamo da damo kroz simbol vuka.
Kada smo sreli jednog šamana iz naroda Čejen-Apači, izveo je vođenu trans meditaciju za sve prisutne u toj maloj grupi, da svako pronađe svoju duhovnu životinju.
Naravno, moja prva pomisao je bila: „Znam ja ko je moja duhovna životinja. Vuk.“ Imam ga istetoviranog ovde, odmah sad, ali ne smemo tako da razmišljamo, moramo da očistimo um.
Tako da smo ušli u tu meditaciju i odjednom si u drugom svetu. Kao Alisa u Zemlji čuda.
Iako si možda skeptik, egzistencijalista, neko sa Zapada, najednom pomisliš: „Vau. Sedim na brdu. Sedim na brdu i u daljini vidimo velikog sivog vuka kako sedi na zadnjim šapama i osmatra unaokolo. Tu su neka drveća sa strane. I pomislimo — to je moja duhovna životinja.“
Ali onda šaman kaže: „Doći će ti tvoja duhovna životinja, i znaćeš da je to prava.“
Svi smo sedeli i gledali unaokolo. U toj meditaciji, pomislio sam: „Pa zašto ne dolazi ovamo?“
Onda pogledamo dole i neka mala veverica je dotrčala. Pomislili smo: „Pa šta ti radiš ovde?“ I onda je otrčala za vukom.
Zatim je šaman zazvonio zvoncem i svi smo se vratili. Pitao je svakog šta je video, koju životinju, a mi smo rekli: „Iskreno, zbunjeni smo. Oduvek smo verovali da je vuk moja duhovna životinja, ali videli smo vevericu koja je došla do mene, pričala nešto i onda otrčala za vukom.“
Znaš već… zar nije očigledno, Dženezis? Pomislio sam: „Šta?“ Pa, veverica je tvoj glasnik. Ona nosi tvoje poruke tvojoj životinji moći i donosi ih nazad.
Tako se ta vizija samo proširila. Od tada, gde god da idemo, uvek gledamo veverice, ne da bismo ih jurili, već da ih posmatramo.
Uspeli smo čak da uspemo da veverice priđu na dva metra od mene i Masti, na ulici, dok saobraćaj prolazi unaokolo. Sada se stvarno obradujemo svaki put kad vidimo vevericu, jer ona je ta koja nosi moje poruke u Veliku Nepoznanicu i donosi mi odgovore.
To bi bilo to o pitanju vuka.
Thee Kali Circle bio je poseban prostor okupljanja, razmene ideja i prakse unutar TOPY mreže, posvećen iskustvu žena. kako kroz pripadnost, tako i kroz istraživanje ženskih duhovnih praksi i misterija ženskog bića. Prvi opipljivi izraz ovog projekta bila je knjižica koju je objavio TOPY Heart pod istim imenom. Drugi tom izašao je mnogo godina kasnije, u izdanju TOPY Severne Amerike.
Preko ljudi koji su organizovali Barouzovu izložbu Oridž i njegova žena su saznali za tibetanski budistički manastir u Škotskoj, visoko u planinama, blizu Lokerbija. Kada su otišli tamo saznali su da mogu da volontiraju u Nepalu gde su i otišli i tamo hranili ljudi obolele od lepre, beskućnike i izbeglice. U februaru 1992. godine, na dan kada je trebalo da se vrate u Englesku, pripadnici Jedinice za opscene publikacije izvršili su raciju u njihovoj kući pretpostavljajući da su se oni tek vratili sa puta. Racija je bila inspirisana prilično mutnim video snimkom za koji su doušnici tvrdili da je snimak zločina izveden u podrumu te kuće (iako ta kuća nije ni imala podrum). Osoba koja je bila glavni svedok i koja je tvrdila da je mučena iskaz je dala na psihijatriji gde je bila pacijent, a snimak je bio umetnički film iz 1983. koji je snimio Derek Džarman koji je bio blizak TOPY i čak neka vrsta njegovog portparola.
U kući je nađeno nekoliko tona različitog umetničkog materijala, veoma često seksualne prirode i pisma članova mreže gde opisuju svoje seksualne fantazije Pošto su se bili zadržali duže od planiranog u Katmanduu i nisu još ni bili krenuli u Britaniju advokat im je rekao da se ni ne vraćaju u Britaniju zato što postoji mogućnost da im oduzmu decu.
Našli su razglednicu jednog američkog para koje su upoznali na koncertu u Londonu na kojoj je pisalo „Ako vam ikada zatreba utočište, pozovite nas.” Oridžova supruga ih je pozvala i rekla da im stvarno treba utočište i tako su, preko Bangkoka, otišli u Ameriku. Taj par je bio u bliskim prijateljskim odnosima sa Timoti Lirijem, šta više on je i krstio njihovu ćerku Vinonu Rajder, a kad je pobegao iz federalnog zatvora uz pomoć grupe The Weathermen, njih dvoje su mu pomogli da se sakrije. Oridž je ostao z Americi, a TOPY je do kraja devedesetih praktično prestao da postoji.
Što se tiče Oridža on od 1993. ulazi u najradikalniju fazu života i umetnosti: projekat Pandroginije, zasnovan na ideji da je binarni rodni sistem prepreka duhovnoj celovitosti.
Genesis P-Oridž i Lejdi Džej upoznali su se 1993. godine u Njujorku, u BDSM okruženju kod prijateljice Terens Selers, gde je Lejdi Džej radila kao dominatriks, a Dženezis bio gost. Njihovo poznanstvo brzo je preraslo u duboku emotivnu i umetničku vezu.
Ubrzo nakon upoznavanja, preselili su se zajedno u Ridžvud, Kvins, i započeli zajednički umetnički projekat pod nazivom Pandrogenija. Cilj ovog projekta bio je da se kroz telesne modifikacije i hormonske terapije fizički približe jedno drugom, stvarajući jedinstveni entitet po imenu Brajer Pi-Oridž. Ova praksa bila je izraz njihove želje da prevaziđu tradicionalne granice identiteta i roda, spajajući se u jedinstvenu svest i telo.
Njihova priča o ljubavi i umetničkoj saradnji dokumentovana je u filmu Balada o Dženezisu i Lejdi Džej iz 2011. godine, koji prikazuje njihovu posvećenost transformaciji i jedinstvu.
Nažalost, Lejdi Džej je preminula 2007. godine od raka želuca, ali Dženezis je nastavio da živi i stvara u duhu njihove zajedničke vizije, održavajući njihovu pandrogenu filozofiju živom kroz umetnost i performanse.
Pandrogenija je bila filozofija tela kao plastične, spiritualne materije. U njenom jezgru nalazila se istočna ideja o transcendenciji dualnosti poput šaivističkog koncepta Ardanarišvare (muško-ženskog jedinstva Šive i Šakti), ali i gnostičko-hermetička potraga za androginošću kao formom božanske celovitosti. Sam Oridž je imao veliko interesovanje za šaivističku tantru, naročito za asketsko-mističnu tradiciju agora.
Pi-Oridž je telo posmatrao kao „oruđe i oružje“, koje treba menjati, proširivati, hibridizovati – sve radi duhovnog oslobođenja od kulturnih kodova, roda, smrti. Nakon smrti Lejdi Džej 2007, Dženezis nastavlja da se identifikuje kao „mi“, kako bi, po sopstvenim rečima, „njeno prisustvo nastavilo da živi unutar nas“.
U kasnijim godinama, Dženezis se sve više bavio duhovnošću kroz rad na granici umetnosti i ezoterije. Sarađivao je sa brojnim umetnicima, učestvovao u izložbama širom sveta, a njegova zbirka okultnih predmeta i umetnosti deo je kolekcija muzeja MoMA PS1, Tate, i Rubin muzej u Njujorku. Nastupao je i kao predavač o ezoteriji, telu i umetnosti u institucijama poput Guggenhajma, Whitney muzeja i Massachusetts College of Art.
Za Pi-Oridža, duhovnost nije bila odvojena od svakodnevnog. Naprotiv, umetnost, seksualnost, odnos, bol i zvuk činili su jedinstvenu stazu ka ekstatičkoj samospoznaji. Njegov rad ostaje temeljni most između zapadne ezoterije, umetničke avangarde i postmodernog spiritualnog eksperimenta.
Film S/HE IS STILL HER/E je snimljen 2024, a izvršna producentkinja je bila njegova ćerka Kares. Film je sniman tokom poslednje godine njenog života i iako je najavljivan kao zapis te poslednje godine, film je zapravo njegov umetnički i lični portret okarakterisan kao ” snažno, sirovo i intimno portretisanje jedne ličnosti koja je živela izuzetan i neponovljiv život, kakav većina nas ne bi mogla ni da zamisli”.
Dženezis Brejer Pi-Oridž je umro 14. marta 2020. u Njujorku od leukemije. Do kraja života potpisivao se kao one being in two bodies, živeći filozofiju ljubavi, umetnosti i transformacije do poslednjeg daha. Njegovo nasleđe obuhvata muziku, knjige, eseje, instalacije, telo i mit koji je svesno stvorio, uvek na granici umetnosti i rituala.
Uprkos svojoj kontroverznosti, ili upravo bap zbog njih, TOPY I Oridž su inspirisali brojne umetnike, muzičare, ezoteričare i aktiviste širom sveta. Oridžev spoj ritualizovanih radnji, performansa, filozofije haosa i kritike savremenog društva bio je dalekovid, i mnoge njegove ideje danas se mogu pronaći u savremenim teorijama identiteta, kvir misticizma, i umetnosti tela. U svetu umetnosti i ezoterije, Dženezis će ostati zapamćem kao duhovni disident, hodočasnik informacionog doba i prorok tela koje prestaje da pripada bilo kojoj kategoriji osim volji da se preobrazi.
