Vilijam S. Barouz, jedna od najkontroverznijih i najuticajnijih figura u američkoj književnosti 20. veka, ostavio je neizbrisiv trag kroz svoje eksperimentalno pisanje koje je izazivalo i rušilo društvene norme i konvencije. Iako se njegovo remek-delo Cities of the Red Night (1981) često navodi kao ključno delo za dekonstrukciju društvenih struktura, The Wild Boys: A Book of the Dead (1971) predstavlja raniji, podjednako radikalan mada manje strukturiran, pokušaj razbijanja hegemonijskih narativa kroz literarnu subverziju i kombinaciju homoseksualne utopije, nasilnog anarhizma i telepatske kolektivnosti.
The Wild Boys je vizionarska, fragmentirana priča o grupi nasilnih, androginoznih adolescenata koji vode gerilski rat protiv establišmenta. Barouz ovde eksplicitno napada tradicionalne rodne uloge, prikazujući svoje divlje dečake kao hibridna bića koja odbacuju binarnost muškog i ženskog. Njihova seksualnost je fluidna, a nasilje koje vrše nije samo fizičko već i simboličko i usmereno protiv institucija koje nameću heteronormativne i patrijarhalne vrednosti.
Barouz ne prikazuje njihovu privlačnost kao pasivnu ili apolitičku, već kao revolucionarni čin. U svetu gde je država (kao i u stvarnom Barouzovom životu) progonila homoseksualce, divlji dečaci ne samo da odbacuju heteroseksualnost već je nasilno uništavaju. Njihovi erotski odnosi nisu privatni, već su deo gerilskog rata protiv establišmenta.
Ovo nije puka estetizacija queer identitetam već Barouz koristi homoseksualnost Wild Boysa kao sredstvo za destrukciju patrijarhata, porodice i drugih represivnih institucija. Dok kasniji Cities of the Red Night istražuje složenije sisteme moći, The Wild Boys je neposredniji u svojoj pobuni, pretvarajući queer egzistenciju u čistu subverziju.
Kroz tehniku cut-up-a i nelinearnu naraciju, Barouz razgrađuje konvencionalne pripovedačke strukture, što postaje metafora za rušenje društvenih hijerarhija. Dok Cities of the Red Night sistematiznije njegovu kritiku kapitalizma i kontrole kroz istorijske i fantastične elemente, The Wild Boys je više fokusiran na neposrednu psihičku i telesnu pobunu.
Barouz koristi The Wild Boys kao platformu za napad na sve oblike autoriteta, od porodice i države do jezičkih konvencija. Divlji dečaci nisu samo likovi već simboli čistog anarhističkog otpora; oni ne žele da zamene postojeći sistem drugim, već da ga unište do temelja. Ovo je u skladu sa Barouzovom širim projektom dekonstrukcije jezika kao instrumenta društvene kontrole.
Ključna karakteristika Wild Boysa je njihova sposobnost telepatijske komunikacije. Oni nemaju vođu, centralnu vlast ili čak jasnu organizaciju – umesto toga, deluju kao kolektivna svest, kao koordinisanje kroz nevidljive veze uma. Ovo nije samo futuristički element već još jedan način na koji Barouz napada društvene konvencije. Prvenstveno jezičku kontrolu pošto je Barouz verovao da je jezik sredstvo društvene manipulacije. Telepatija zaobilazi jezik, omogućavajući Wild Boysima da izbegnu indoktrinaciju kroz reči. Anarhijom bez hijerarhija napada društveno ustrojstvo budući da nedostatak vođe ili formalne strukture čini Wild Boyse nemogućim za asimilaciju i od njih stvara čistu antitezu države i kapitalističkog poretkа. I na posletkum telepatijom ubacuje u igru psihičko nasilje, pošto telepatija Wild Boysa nije samo komunikacija već je koriste i kao oružje, što podseća na Barouzovu fascinaciju magijom i psihičkom kontrolom.
Dok Cities of the Red Night koristi kompleksniju strukturu da bi ispitivao utopijske i distopijske mogućnosti, The Wild Boys je neposredniji, gotovo poetski izliv revolucionarnog besa. Barouz ovde ne nudi rešenja, već samo haos kao oslobađajuću silu.
Iako Cities of the Red Night možda predstavlja zreliju i kompleksniju realizaciju Barouzovih ideja, The Wild Boys je ključan za razumevanje njegove metode dekonstrukcije. Kroz nasumične slike, nasilje i seksualnu anarhiju, Barouz pokazuje da je književnost oružje – ne samo za kritiku društva, već i za njegovo rušenje. U tom smislu, The Wild Boys nije samo prethodnik kasnijim delovima, već autonoman i podjednako destruktivan akt književnog terora.
Barouz je, dakle, kroz ovu knjigu pokazao da subverzija nije samo tema već i formalni princip, što je ostavilo dubok uticaj na kasniju postmodernu i queer književnost. U tom smislu The Wild Boys ne bi trebalo tretirati samo kao knjigu, već kao manifest za buduću pobunu.
Takav estetski radikalizam nije prošao nezapaženo, budući da je Barouzova poetika haosa i otpora značajno uticala na različite sfere popularne kulture, od muzike do mode i naročito nalazi odjeka u kasnijoj queer estetici, posebno u queer punk i anarhofeminističkim pokretima. Na primer, Derek Džarman, britanski režiser i LGBTQ+ aktivist, bio je duboko inspirisan Barouzovim radom, što se vidi u njegovom filmu Jubilee (1978), gde se pojavljuju slični nasilni androgini likovi.
Barouzove ideje o jeziku, društvenoj manipulaciji i načinima da se izbegne indoktrinacija. preslikavale su se u njegovoj bliskoj saradnji sa Brajonom Gajsinom i njihovoj cut-up tehnici, koja je, s druge strane, uticala na muzičke eksperimente Dejvida Bouvija (npr. Diamond Dogs, 1974, čiji naslovni koncept delimično vuče inspiraciju iz The Wild Boys). Takođe, Odeća, frizura i šminka Bovijevog alter ega Zigija Stardasta inspirisani su opisom Wild Boysa iz Barouzove knjige. Prema Bowijevim rečima:
“Bio je to spoj između toga i Paklene pomorande koji je zapravo odredio oblik i izgled Zigoja i Spajdersa. Oba su bila moćna dela, posebno razorne dečačke bande iz Barouzovih Wild Boysa sa svojim noževima. Odmah sam se uhvatio u koštac s tim. Sve sam tumačio simbolički. Sve je moralo biti beskonačno značajno.”
Pored toga, odsustvo centralne vlasti kod Wild Boysa predviđa moderne hive-mind kolektive, poput onih u sajberpank kulturi (Vilijam Gibson je često citirao Barouza kao uticaj). Čak i u savremenim i na internetu zasnovanim subkulturama, poput Anonimusa, vidi se odraz Barouzovih ideja o decentralizovanoj pobuni.
The Wild Boys su ostavili jak trag na alternativnoj sceni, od Jan Kertisa iz Joy Division, kome su bili jedna od omiljenih knjiga, pa do Peti Smit kod koje je Džoni, protagonist pesme Horses, referenca na homoerotskog junaka iz Barouzovog romana. Ali zadržimo se za kraj na spotu Duran Duran čija je pesma The Wild Boys iz 1984. direktno inspirisana istoimenom knjigom i trebala je da bude muzička podloga za filmsku ekranizaciju ovog romana do koje nikad nije ni došlo.
