Hamza el Din (1929–2006) je bio sudanski kompozitor, pevač i svirački majstor uda i tradicionalnog nubijskog bubnja tara, koji je proslavio tradicionalnu nubijsku muziku širom sveta, Detinjstvo mu je bilo obeleženo zvucima tradicionalne nubijske muzike, koja se prenosila duž obala Nila. Nakon što je egipatska vlada 1960-ih godina izgradila Veliku asuansku branu, što je dovelo do potapanja velikih delova Nubije i raseljavanja hiljada ljudi, El Din je odlučio da sačuva muzičko nasleđe svoje domovine. Usavršavao je muzičko obrazovanje na Konzervatorijumu za arapsku muziku u Kairu, a potom u Italiji na Nacionalnoj akademiji Santa Čečilija u Rimu, što ga je učinilo jednim od retkih umetnika koji je formalno školovao nubijsku muziku u zapadno-klasičnom kontekstu.
Hamza el Din je 1960-ih godina započeo međunarodnu karijeru, nastupajući širom Evrope i Severne Amerike. Njegov prepoznatljivi stil, minimalističko meditativan i duboko emotivan, brzo je privukao pažnju. Ali najveći proboj na Zapadu ostvario je zahvaljujući saradnji sa vodećim imenima američke avangardne i popularne muzike. Nastupao je na Vudstoku 1969, a nepunih deset godina kasnije, 1978, nastupao je i pre Grateful Dead. Najpre u Egiptu, a potom i na više od deset koncerata u Kaliforniji. Takođe dva velika imena minimalizma i takoreći njegovi začetnici, Stiv Rajh i Teri Rajli, veoma su bili pod uticajem njegovih ritmičkih struktura i tonalnih obrazaca, tako da se slobodno može reći da je on uticao na razvoj američkog minimalizma.
Njegov album Escalay: Water Wheel iz 1971, koji je producirao Miki Hart, bubnjar Grateful Dead, danas smatraju možda čak i prvim albumom takozvane World Music kao žanra. Album je inspirisan tradicionalnim pesmama o vodonošama u Nubiji, a njegov repetitivni, hipnotički ritam bio je revolucionaran za tadašnje zapadne muzičke tokove.
Hamza el Din je sarađivao i sa legendarnim The Kronos Quartet, posebno na njihovom albumu Pieces of Africa (1992), gde je njegova kompozicija Escalay još jednom predstavila lepotu nubijskih melodija u savremenom izvođačkom kontekstu.
Hamzin muzički izraz karakterišu minimalistički pristupsa malo tonova, ali dubokom emotivnom ekspresijom, interkulturalni duh koji je spojio afričke, arapske i zapadne muzičke tradicije i duhovna dubina budući da su mnoge njegove pesme ispunjene duhovnošću i žaljenjem za izgubljenom domovinom.
Zašto pominjemo Hamzu El Dina na ovom sajtu? Muzičk kritičar Robert Palmer iz New York Times, je El Dinovu muzika okarakterisao kao “odjek vremena kada su umetnost i svakodnevni život bili nerazdvojni.”, a to je i vreme kada se duhovnost živela. Isto kao što su Ravi Šankar i Nusrat Fate Ali Kan, uz čija imena danas zasluženo stoji i njegovo, upoznali svet ne samo sa bogatstvima svojih tradicionalnih kultura, već i sa njihovom duhovnošću, tako je i muzika Hamze el Dina zapravo korenska duhovnost pretočena u zvuk. Dovoljno je i sama objašnjenje numere Escalay, što je nubijski naziv za Nil, u knjižici koja dolazi uz album da se to shvati:
„On ustaje rano, pre zore, i pospano počinje da upreže volove, podešavajući zategnutost tako da obe životinje vuku jednaku težinu. Dok kolo polako počinje da se okreće, ogromni drveni zupčanici škripe i stenju. Postepeno, uspavan toplinom jutarnjeg sunca, pokretom i zvukom kola, dečak koji vodi volove počinje tiho da pevuši za sebe. Kako se kolo okreće sve brže i snažnije, on počinje da peva glasnije, stapajući zvuk svog glasa sa zvucima drvenih zupčanika. Na kraju čak i njegova pesma nestaje u brujanju kola. Jedan zupčanik, kao jedna nota, uklapa se sa drugim zupčanicima, a sve složenije harmonije razvijaju se poput kretanja velike fuge. Fuga raste, kao talasi koje stvara kamenčić bačen u vodu. Talasi se šire, dotiču obalu i vraćaju se, stvarajući nove talase dok se cela voda ne zatalasa i ne pokrene. Ubrzo dečak koji sedi na vodenom kolu postaje omađijan, hipnotisan upornom pesmom kola i sedi zureći u prazno, probuđen iz transa tek kada ga neko pozove da podstakne životinje da nastave da se kreću.“ Hamza El Din je veoma vešto ovo dočarao svojim majstorskim i hipnotičkim sviranjem uda.
Ud (arapska lauta) je jedan od najvažnijih instrumenata za sufije i za njih on je produžetak čovekove unutrašnje čežnje za Bogom, sredstvo duhovne komunikacije i svedok trenutaka ekstatičnog sjedinjenja Čoveka kao ograničenog sa Bogom kao sa Beskrajem. U sufizmu, muzika (semaʿ) nikada nije ograničena samo na profanu umetničku aktivnost. Muzika je za sufije sveta praksa i način da se srce otvori, ego utiša, a duša da se seti svog izvora. Tako ud postaje jedno od ključnih pomagala u rukama sufija i njegov zvuk nije samo melodija, već je i molitva, meditacija i unutrašnji dijalog sa Bogom. Ud se ne svira radi zabave, već radi razbijanja duhovne tvrdoće, “kamenog srca”, kako bi se otvorio prostor za prisustvo Božije ljubavi.
Svaki ton uda ima svoj „duhovni pečat“, a svaki makam (modalni sistem) povezan je s određenim stanjem duše. Na primer, makam hijaz izaziva melanholičnu čežnju, dok makam rast vodi ka ravnoteži i uzvišenoj tišini. Tako ud, kao instrument koji delikatno izvodi te makame, služi kao svojevrsni vodič kroz unutrašnje pejzaže čovekove duše.
Hamza el Din je govorio da je kada je došao u Ameriku i tu sreo mnogo drugih muzilar od kojih su neki bili i sufiji, tu naučio više o svojoj veri nego dok je bio u Nubiji i Egiptu, a da mu je učenja sufizma pomoglo da shvati „da je sve u jedinstvu, i da se treba uskladiti…a da te onda Vibracija podesi.“ Ali on za sebe nikad nije govorio da je sufi i običavao je da kaže „Ako ikada čuješ nekoga da kaže ‘Ja sam sufi’, to znači da nije.“. Ali su ideali i principi sufizma bili ono što je on iz sebe zračio, bez da je o tome pričao.
Albumi Hamze el Dina su apsolutno duhovno nadahnjujući i preporučljivi za slušanje, a recimo za one koji se astralno projektuju ovo može biti zanimljiva muzika ako je koriste tokom te prakse. Rezultati mogu biti veoma zanimljivi tako da probajte i ako bude nešto upečatljivo pišite, možemo vam objaviti iskustvo. Sam Escalay kao album nismo recenzirali, već ovako objavljujemo poseban tekst o Hamzi el Dinu, samo zato što nismo našli ceo album na jutjubu. Kada objavljujemo recenzije, album mora biti ceo dostupan da se presluša i to je princip koji sledimo, tako da uživajte samo u delu ovog albuma.
