U „Pričama o vilama i svetu duhova prikupljenim iz usmene tradicije“ (1895) Džeremije Kertina nalaze se divne priče o tome kako su vile predavale moć narodu. Priče o isceliteljima u Irskoj obrađene su u poglavlju „Moris Grifin i vilinski doktor“:
„Džon Meloun je obećao da će dati neke informacije o lekarima koji su postojali u narodu i objasniti kako su došli do znanja i moći. Kada se podsetio svog obećanja, ispričao je sledeću priču:
U Dun Leanu je bio čovek po imenu Moris Grifin. Bio je pastir koji je čuvao krave i jednog jutra, dok je bio napolju sa stokom, video je kako se nešto poput belog oblaka spušta kroz vazduh i pada na brdo. Postalo je poput grudve bele pene i tada se iz toga digla velika vrućina. Jedna od krava otišla je do brda i lizala penu dok nije progutala svaki deo.
Kada je otišao na doručak, Moris je rekao vlasniku kuće o oblaku i da je bilo čudno videti kravu kako liže ono što se sleglo na brežuljak. „I beše belo kao svako platno“, reče on.
Kada je domaćin poslao sluškinju da pomuze kravu te večeri, rekao joj je da ne prosipa nijednu kap mleka dok je ne donese.
Moris Grifin je otišao sa devojkom, uhvatio kravu i držao je. Posuda u kojoj je devojčica mužila nije bila dovoljna ni za polovinu mleka. Nije joj bilo milo da ostavi kravu delimično pomuženu.
„Popij malo ovoga“, reče mu „i pusti me da završim, jer bi kravi naškodilo da ostane deo mleka kod nje“.
Moris Grifin je tri puta praznio posudu i popio sve što je u njoj bilo. Devojčica je napunila četvrti put i otišla kući sa mlekom. Gospodar je upitao: “Da li je bilo šta od mleka prosuto ili upotrebljeno?” Iskreno mu je rekla: “Ovo je ista posuda koju uvek koristim za mužu, a ta krava je nikada ranije nije napunila do večeras. Nisam htela da joj ostavim mleko, pa sam dala Morisu.”
„To mu je bilo na sreću; njemu to beše suđeno, ne meni“, reče gospodar. Bio je naklonjeniji Morisu Grifinu nego ikada, a Moris je odmah počeo da proriče i leči ljude. Kroz zemlju je proneo izveštaj da se ispunilo sve što je predvideo, i sve što je preduzeo da izleči, izlečio je. Sveštenik, čuvši ovo, nije želeo da ima slično njemu u parohiji, i govorio je o njemu sa oltara, ali Grifin nije na to odgovarao. Jednog jutra sveštenik je otišao tamo gde je bio Grifin, pozdravio ga je i bilo mu je otpozdravljeno. Čujem da lečiš i proričeš“, reče sveštenik. „Odakle ti znanje da proričeš i da lečiš?
„Proričem i lečim mnoge ljude, služim ljudima“, rekao je Grifin; “i moj posao je dobar kao i tvoj.“ „Neki kažu da imaš moć“ reče sveštenik, “ja ću znati da li proričeš ili ne. Odgovori mi na pitanje, pa ako uspeš, verovaću ti.”
„Odgovoriću vam na svako pitanje koje mi postavite“, rekao je Grifin.
„U koje vreme, ili minut dana, se pojavio poslednji mlad mesec?“
“Reći ću ti to”, reče Grifin. „Sećate li se da se vaš konj, kada ste prolazili pored Travuga, sagnuo da pije i desna noga mu je bila prva u reci? Ispod vrata nosite kamen koji vam je dao papa; ovaj kamen uvek znoji tri kapi na mlad mesec; kamen se oznojio tri kapi kad je konjska desna noga dodirnula vodu, a to je bilo vreme mladog meseca“.
„Oh“, reče sveštenik, „istina je ono što se o tebi priča; radi što radiš, neću se od sada više uplitati“.
Grifin je tada došao kući i ispričao razgovor. Gospodar ga je posle toga veoma zavoleo, i imajući jedinu ćerku dao ju je Morisu, a Grifin je živeo sa svojim tastom dok starac nije umro i ostavio sve što je imao svom zetu.
Ljudi su obraćali pažnju na Morisa Grifina i dolazili su kod njega po savet i lek.
Grifin je imao dva sina; vremenom je ostario i na kraju je bio veoma slab, a njegov prvi sin upravljao je imanjem. Tih dana sve se nosilo u Kork na konjima. Grifin je jednog dana pozvao sina i rekao mu: “U strahu sam da ću umreti. Ne želim da ideš u Kork i da budeš odsutan tako dugo.”
„Ide mi društvo, a i ja bih voleo da idem“, rekao je sin. „Moj brat je ovde, on će se brinuti za tebe i pobrinuće se za sve dok mene nema.
„Želim te ovde“, reče otac, „zato što ti želim dati nešto dobro“.
Ali stariji sin je imao veliku želju da poseti Kork.
„Idi“, reče otac, „ali ćeš biti gubitnik, i pamtićeš moje reči“.
Sin je otišao u Kork, a tokom njegovog odsustva otac se veoma razboleo. Jednom, dok je mlađi sin sedeo pored svog kreveta, starac je rekao: „Bojim se da tvoj brat neće biti kod kuće.
„Ono što si mu ostavio ostavi mene“, reče sin.
“Ne mogu. Daću ti dar lečenja, ali proricanje ne bih mogao dati i da želim.”
“Kako možete dati dar lečenja?”
Daću ti je, reče otac. Izađi večeras, zakolji ovcu i istranžiraj je. Izaberi desnu plećku i očisti kost od mesa i noću pogledaj preko te kosti. Treći put kada pogledaš videćeš sve za koje si znao da su mrtvi. Imaj tu kost uvek sa sobom i spavaj sa njom, i ono što želiš da znaš da izlečiš, bilo koju bolest, doći će ti iz kosti. Kad čovek treba da se izleči od vilinskog udara, pogledaj preko kosti i doći će glasnik vila, i moći ćeš da izlečiš one koji ti budu dolazili“.
“Kako nećeš da mi daš znanje o proricanju, ja neću uzeti ni lek. Živeću pošteno.”
“Nemam moć da ti dam znanje”, reče otac, “ali pošto nećeš uzeti lek, daću ga tvojoj majci. Znanje ne mogu dati nikome osim tvom starijem bratu.”
Grifin je dao lek ženi. Znanje koje nije mogao dati nikome osim starijem sinu, i njemu samo ako je prisutan.
Moris Grifin je umro i sahranjen je pre nego što je sin došao iz Korka.
Zapanjio se kada je došao i nije našao oca.
Loše si učinio što nisi ostao“, reče mlađi brat.
— Zar te nisam ostavio?
„Jesi, ali on je mogao da ostavi znanje samo tebi.
“Zašto ti nije dao lek?”
„Ponudio mi ga je, ali sam mislio da je to previše. Koristio bih ga kada bih ga imao. Prepustio sam to našoj majci. Ona je stara, neka ima. Kako mi nije dao znanja, nisam želeo ni izlečenje. Možda bi godinama kasnije, kada budem imao decu, na njih prešle bolesti koje sam izlečio.”
Pričalo se da je moć izlečenja kod njihove majke, a narod joj je počeo dolaziti.
Jednom je njeno kumče dobilo vilinski udar u nogu, a ona je bila ljuta jer ga roditelji nisu brzo doveli, zato što sutradan ne bi mogla da ga izleči. Najzad su došli, a ona je bila ljuta što su bili tako spori.
„Možda bi od njega napravili slaninu da ste čekali do jutra“, povikala je. Izlečila ga je, a on je posle toga bio veoma snažan dečak.
Paroh je ostavio bolesnog konja da umre. Svešteniku je bio veoma žao, konj je bio jedna dobra životinja.
“Zar ne bi bilo bolje da odemo kod gospođe Grifin?” upita on.
„A kako bi ona mogla da izleči konja?“ upita sveštenik.
– Idem kod nje – reče službenik.
„Ako hoćeš da odeš do nje“, reče paroh, „ne dozvoljavam ti to.
Službenik je otišao, rekao gospođi Grifin da je došao uprkos svešteniku i pitao je da izleči konja ako može.
„Sam sveštenik je povredio konja“, rekla je gospođa Grifin. „Dao mu je vode dok je bio vruć od vučenja kočije, a pošto pop voli konja, potapšao ga je i promrmljao nešto ne govoreći Bog te blagoslovio. Idi sad pljuni konju triput u uši i reci Bog te blagoslovio.
Službenik je otišao i uradio ovo; konj se digao i zdrav kao i uvek što je bio i činovnik ga odvede u štalu. Paroh se začudi i reče: „Imaju dar u porodici: neću im više smetati.
Gospođa Grifin nije mogla nikome dati svoj poklon; kost je sa njom sahranjena.
Kada je završio ovu priču, Meloun je rekao da je bilo raznih vrsta lekara, ali da su svi svoju moć dobili ili nasleđem, „bilo je u porodici“, ili iznenadnim poklonom.
Lekari lekovitog bilja su veoma cenjeni među ljudima na selu, a svoja znanja stiču iz natprirodnih izvora. Ne uče: „dato im je“. U nastavku slede dva slučaja koja je naveo starac.
Nekada su svi ljudi imali veliko poverenje u starice koje su bile lekarke. Ove žene su postale lekari, ne učenjem različitih biljaka i proučavanjem, već natprirodnom moći, a ta moć im je uvek dolazila, a da je nisu očekivali.
Jedna žena velikog lekarskog imena dobila je svoju moć na ovaj način. Tri žene su išle u selo udaljeno milju od Dingla. Putem su došli do rečice, i nije se moglo preći nego se moralo ići kroz vodu. Odjednom je jedna fina dama stala pred njih, vrlo ljubazno razgovarala sa prvom ženom i pitala je da li bi je ona prenela preko reke.
„Ma nije valjda, ne pada mi na pamet, dovoljno mi je što ja sama moram da gazim vodu. Gospođa je pitala drugu ženu i dobila sličan odgovor, ali kada je treća žena upitana rekla je: “Nosiću vas, a zašto ne bih?” Tako je uzela lepu gospođu na leđa, prenela je preko vode i spustila je na suvu obalu.
Gospođa joj se veoma ljubazno zahvalila i rekla: „Kada se sutra ujutru probudiš, znaćeš sve biljke i bilje, znaćeš kako se zovu i koje su moći u njima.”
Sledećeg jutra, kada se žena probudila, mogla je nazvati sve biljke i bilje po imenu, znala je gde rastu, i znala je moć svake, od tog trenutka je bila velika isceliteljka.
Jedna druga žena bila je jednog dana na obali mora. Posle nekog vremena okrenula se da ide kući i dok se na putu osećala uplašena, počela je naglo da drhti tako da joj je pozlilo od straha. Osetila je da je nešto neprirodno blizu nje, pogledala je iza sebe i upravo tamo ugledala neki veliki tamni oblik. U trenutku kada je pogledala to je nestalo, ali od tada je poznavala sve biljke i začinsko bilje i bila je odličan doktor.
Ponekad će najbolji lekari prestati da leče, jer kažu da će lečenje na kraju doneti nesreću lekarima, ili njihovoj deci. Čvrsto se veruje da postoji nadoknada za sve ovo natprirodno znanje, i za sve što je van uobičajenog toka stvari. Svi ljudi veruju da sveštenici imaju moć lečenja samo ako je koriste, ali ne žele da preuzmu na sebe kaznu za lečenje. Ranijih dana su se ponekad sažalili na siromašne ljude i rizikovali svoje zdravlje da bi ih izlečili.”
