Među najmanje očekivanim na umetnost Boba Dilana nalazi se susret sa Baulima, putujućim pesnicima i muzičarima iz Bengala, čija je filozofija oblikovala Dilanov pogled na vezu između muzike, slobode i univerzalne ljudske istine.
Bauli, čiji koren seže u ruralni Bengal, jesu više od muzičkog pokreta – to je životni stil zasnovan na odbacivanju društvenih normi, materijalizma i religijskih dogma. Njihove pesme, praćene karakterističnim instrumentima poput ektare (jednožične gitare) i dubki (bubnja), istražuju teme ljubavi, jedinstva sa božanskim i potrage za unutrašnjim svetlom. Za Dilana, koji je već u 1960-im postao glas generacije tražeći smisao u haosu modernog sveta, ovaj pristup bio je prirodan sled događaja.
Tokom 1967. i 1968. godine, Bob Dilan često je posećivao studio u Vudstoku gde je upoznao baul muzičare Purna i Lakšman Dasa. Njihov opis sadane (duhovne prakse) i dehototve (saznanja o sopstvenom telu kao putu ka mudrosti), bilo je nešto što ga je veoma zainteresovalo i dva sveta su se za Dilana susrela. Pobunjenik Dilan sreo je filosofiju Baula koja istražuje unutrašnju slobodu.
Godine 1968, Dilan je zajedno sa suprugom Sarom i porodicom otputovao u Indiju, delom u potrazi za predahom od medijske hajke, a delom da bi istražio istočnjačke spiritualne prakse. U Rishikešu, svetilištu na obali Ganga sviranje pod vedrim nebom, gde se poezija stapala sa mantrom, duboko su uticali na Dilanovu svest.
„Muzika nije bila samo zvuk – bila je medij za nešto veće. Kao da su svi bili deo istog ritma, čak i ako nismo razumeli reči“, izjavio je Dilan kasnije u retkim intervjuima. Baulska ideja da je umetnik „Božija luda“ (prema prevodu njihovog izraza pagla), odjeknula je u Dilanovim kasnijim radovima, posebno na albumima poput John Wesley Harding (1967) i Slow Train Coming (1979), na kojima se religiozna simbolika i egzistencijalna pitanja isprepliću.
Dok se Dilanov angažman sa baulima često smatra sporednom fusnotom u njegovoj biografiji, njegova sposobnost da apsorbuje i pretoči globalne tradicije u svoje tekstove predstavlja ključni deo njegove genijalnosti. Baulska parola „Ami kothay paabo tare“ („Gde ću ga pronaći?“) – pesma o traganju za božanskim unutar sebe – može se prepoznati u Dilanovom insistiranju na autentičnosti i pobuni protiv laži.
Dilan i Bauli dele više od prolazne fascinacije: i jedni i drugi su anarhisti duha koji veruju da istina nije zatvorena u hramovima ili hijerarhijama, već da putuje svetom u glasu i ritmu. Kao što je jedan od baulskih stihova kaže: „Šta će ti knjige? Zapali vatru u svom srcu.“ Dilan je tu vatru, bez sumnje, preneo dalje.
