Postoji važno delo koje se pripisuje Bodidarmi pod nazivom “Dva ulaza i četiri prakse”, u kojem on eksplicitnije opisuje šta osetna bića moraju da urade da bi ostvarila svoju pravu prirodu. “Dva ulaza” su ulazak kroz princip i ulazak kroz praksu. Ulazak kroz princip znači direktno sagledavanje prvog principa, ili izvorne prirode, bez oslanjanja na reči, opise, koncepte, iskustvo ili bilo koji proces razmišljanja. Ulazak kroz praksu odnosi se na postepeno treniranje uma.
Bodidarma opisuje ulazak kroz princip na sledeći način: “Ostavljajući lažno, vrati se istini; ne pravi razliku između sebe i drugih. U kontemplaciji, um treba da bude stabilan i nepokretan, poput zida.” Ovo može zvučati kao direktan, lak put do prosvetljenja, ali je u stvari najteži. Ako Bodidarmino sopstveno prosvetljenje posmatramo kao ulazak kroz princip, onda bi smo morali reći da je došlo tek nakon celog života vežbanja, kulminirajući u njegovih devet godina meditacije okrenutog ka zidu u pećini na planini Song. Zapravo, metod koji se koristi za postizanje ulaska kroz princip je upravo ova fraza: “Um treba da bude stabilan i nepokretan, poput zida.” To ne znači da je um prazan; naprotiv, on je budan i čist, osvetljava sve sa svesnošću i reaguje saosećanjem. Ovo je ideal, i to je stanje uma na koje se odnosi ulazak kroz princip.
Drugi ulaz ka postizanju spoznaje je kroz praksu, kojih postoje četiri: prihvatanje karmičke odmazde, prilagođavanje uslovima, netraženje i sjedinjenje sa Darmom. Svaka praksa je progresivno naprednija i stoga ih treba pratiti redom.
Prva praksa, “prihvatanje karmičke odmazde”, podrazumeva prepoznavanje efekata karme i uzroka i posledice. Karma je sanskritski termin koji se bukvalno prevodi kao akcija. Kada izvršimo akciju, ostaje karmička sila koja dovodi do posledice u budućnosti, bilo u sadašnjem postojanju ili u budućem. Karmički efekat određene akcije nije trajno fiksiran, jer kontinuirano izvođenje novih akcija modifikuje karmičku silu u skladu sa tim, ali u svim slučajevima postoji uzročno-posledična veza, a posledica će biti slične prirode uzroku. Stoga, kada se suočimo sa nedaćama, trebalo bi da shvatimo da primamo karmičku odmazdu za bezbroj prethodnih akcija u bezbroj prethodnih života. Kada vratimo deo svog duga, trebalo bi da se osećamo srećno što imamo sposobnost da to učinimo. Ako imamo ovu perspektivu, onda kada se pojave nesreće, bićemo mirni i bez ogorčenosti. Nećemo patiti od uznemirujućih emocija niti ćemo biti obeshrabreni ili depresivni. Ovo je važna praksa.
Karma, ili uzrok i posledica, mora se razumeti i primenjivati u vezi sa budističkim konceptom uzroka i uslova. Spajanje uzroka i uslova omogućava da se stvari dogode. Ne možemo i ne bi trebalo da bežimo od svojih odgovornosti i odmazde koju nam izaziva naša karma. Ali trebalo bi da pokušamo da poboljšamo svoje uslove i karmu. Ako se stvari mogu poboljšati, moramo pokušati da ih učinimo boljim. Ako se ne mogu promeniti, onda bi trebalo da ih prihvatimo sa smirenošću kao karmičku odmazdu.
Možda je lako pomešati princip uzroka i uslova sa principom uzroka i posledice. U stvari, ova dva principa su usko povezana jedan sa drugim i teško je govoriti o jednom, a da se ne pomene drugi. Sa stanovišta uzroka i posledice, možemo reći da je raniji događaj uzrok, a kasniji događaj posledica. Jedan događaj vodi sledećem. Međutim, uzrok sam po sebi ne može dovesti do posledice. Nešto drugo se mora dogoditi, mora se spojiti sa uzrokom, da bi dovelo do posledice. Ovo spajanje događaja i faktora naziva se uzrocima i uslovima. Muškarac i žena zajedno ne dovode automatski do dece. Drugi faktori moraju se spojiti da bi uzrok (roditelji) doveo do posledice (dece). Roditelji, deca i ostali uključeni faktori smatraju se uzrocima i uslovima.
Uzroci i uslovi se takođe mogu smatrati “darmama”, sanskritskim terminom koji se odnosi na sve fenomene, bilo fizičke ili mentalne. Ovo značenje se razlikuje od “Darme” – sa velikim D – koja se odnosi na Budina učenja, metode i principe prakse. Međutim, čak su i Budina učenja i metode prakse sami po sebi fenomeni, ili darme.
U svakom slučaju, stanje (jedna darma) koje se preseca sa uzrokom (drugom darmom) mora biti samo uzrokovano nečim drugim, i tako dalje, i tako dalje, beskonačno u svim pravcima kroz prostor i vreme. Svi fenomeni nastaju zbog uzroka i uslova. Bilo koji fenomen koji nastaje je sam po sebi posledica prethodnog uzroka i nastao je zbog spajanja uzroka i uslova. To dovodi do koncepta uslovljenog nastanka, poznatog i kao zavisno nastajanje, što znači da su svi fenomeni, ili darme, bez obzira kada ili gde se javljaju, međusobno povezani.
Pošto su sve darme posledice uzroka i uslova, njihov nastanak je uslovan. To uključuje ne samo nastanak i pojavljivanje, već i propadanje i nestajanje. Rađanje osobe je fenomen, i smrt osobe je fenomen; formiranje mehura je fenomen, i pucanje mehura je fenomen; pojavljivanje misli je fenomen, i nestanak misli je fenomen. Sve darme nastaju i nestaju zbog uzroka i uslova.
Druga od četiri prakse koje preporučuje Bodidarma jeste “prilagođavanje uslovima”. Takođe zahteva razumevanje uzroka i uslova. Prilagođavanje uslovima znači da treba da damo sve od sebe u okviru ograničenja našeg okruženja. Ako su nam okolnosti srećne ili nam se desi nešto dobro, ne treba da se previše uzbuđujemo. Sreća, kao i loša sreća, rezultat je karmičke odmazde. Zašto bi smo se osećali uzbuđeno, kada uživamo samo u plodovima sopstvenog rada? To je kao podizanje novca sa sopstvenih bankovnih računa. Isto tako, ne treba da budemo previše ponosni, jer je sreća, kao i loša sreća, rezultat mnogih uzroka i uslova koji se spajaju. Kako možemo preuzeti zasluge za svoja dostignuća, kada ona toliko zavise od dobre volje drugih, od žrtava naših roditelja, od okolnosti istorije? Praksa prilagođavanja uslovima znači da prihvatate svoju karmu, ili uzrok i posledicu, bez preterane radosti, samozadovoljstva ili razočaranja.
Prihvatanje karmičke odmazde, i prilagođavanje uslovima, su veoma korisne prakse u svakodnevnom životu. Ona nam omogućavaju da poboljšamo svoje uslove i karmu i održimo pozitivan stav prema životu. Pomažu nam da uživamo u smirenosti, uprkos promenljivim okolnostima, poboljšamo svoje ponašanje i održimo harmonične odnose. Ova Bodidarmina učenja nisu teška za razumevanje, i svaka obična osoba može da ih koristi. Ako ih možemo primeniti u svakodnevnim okolnostima, ispunićemo svoje odgovornosti i iskoristićemo najbolje od svojih prilika. Na ovaj način, život će biti smisleniji.
Treća od četiri Bodidarmine prakse je “ne traženje”. Postoji kineska izreka koja kaže da “ljudi odgajaju decu da bi im pomogli u starosti, i ljudi akumuliraju hranu u slučaju gladi”. Danas ljudi na Zapadu možda ne odgajaju decu samo da bi ih izdržavali u starosti, ali ljudi verovatno i dalje akumuliraju hranu ili bogatstvo u slučaju teškoća. Ovaj stav nije stav ne traženja. U praksi ne traženja, mi kontinuirano, marljivo se bavimo korisnim aktivnostima, a ipak ne pomišljamo da je ta aktivnost za našu ličnu korist sada ili u budućnosti. Ne tražimo ličnu korist. Ovo nije lako i to je viši nivo prakse od druge prakse. U stvari, da bi smo potpuno izbegli egocentričnu aktivnost, moramo napraviti težak korak shvatanja da sopstvo ne postoji.
Ono što obično smatramo sobom je iluzija. To nije ništa samo po sebi, već ime koje dajemo našoj kontinuiranoj interakciji sa okolinom. Stalno vidimo, čujemo, mirišemo, okusimo ukus, dodirnemo i mislimo, i upravo je ta kaskada senzacija, percepcija i sudova, misao za mišlju, ono što identifikujemo kao sebe.
Međutim, reći da je sopstvo iluzija ne znači reći da je sopstvo halucinacija. Sopstvo nije fatamorgana. Kažemo da je sopstvo iluzorno jer nije stabilan entitet, već serija događaja koji se zauvek menjaju kao odgovor na stalno promenljivo okruženje. Sopstvo nije stvar koja ostaje ista i kao takvo, kažemo da je sopstvo iluzija. Iz istog razloga, svi fenomeni se smatraju iluzijama; to jest, svi fenomeni su bez sopstva. Sve stvari se menjaju iz trenutka u trenutak, razvijajući se i transformišući se u nešto drugo. Sopstvo je, dakle, lažno postojanje koje neprestano interaktuje sa lažnim okruženjem.
Praksa netraženja je napredna praksa jer je to praksa ne-sopstva. Iako je normalno da ljudi počnu da uče i praktikuju budizam za svoju korist, na kraju, kroz praksu, njihova egocentričnost nestaje. Oni se nalaze zauzeti, jer drugima treba njihova pomoć, a oni pružaju ono što je potrebno. Takva osoba više ni ne razmišlja o postizanju prosvetljenja.
Kada prestanete da brinete o sopstvenom postignuću, onda ste prosvetljeni. U suprotnom, uvek će postojati suptilne, lutajuće misli i vezanost za želju da nešto učinite za sebe. Ako želite da se oslobodite svih svetskih muka i patnji, i ako želite oslobođenje, i dalje ste vezani za svoje sopstvo. Samo kada nemate brige o sopstvenom prosvetljenju, možete se istinski prosvetliti. Praksa netraženja je praksa ovog prosvetljenog stanja.
Četvrta Bodidarmina praksa, “sjedinjenje sa Darmom”, je osnovno načelo budizma da su svi fenomeni prolazni i da nemaju suštinsko ja. U praksi sjedinjenja sa Darmom, pokušavamo da lično iskusimo ovu nepostojanost i nepostojanje sopstva, kroz direktnu kontemplaciju praznine. Ovo je najviša praksa Čana i vodi do najvišeg dostignuća. To je praksa koja nam omogućava da dostignemo tačku “ulaska kroz princip”, o kojoj smo ranije govorili.
Ali gde počinje praktičar? Različite budističke sekte koriste mnoge metode vežbanja koje mogu koristiti početnici, kao što su čitanje svetih pisama, davanje zaveta, vršenje prostracija, majndfulnes, i meditacija na disanje. Sve ove metode nam pomažu da pređemo iz rasejanog uma, koji je konfuzan, emotivan i nestabilan, u mentalno stanje koje je mirno i u harmoniji sa našim okruženjem. Prva stvar koju treba da uradimo je da opustimo telo i um. Ako se možemo opustiti, bićemo zdraviji i stabilniji i harmoničnije ćemo se odnositi prema drugima.
Postoji jedan budistički domaćin koji dolazi u Čan centar i veoma je nervozan. Njegova nervoza čini da se i drugi ljudi osećaju nervozno. Kada razgovara sa vama, njegovo telo je napeto, kao da će vas napasti ili se braniti. Ljudi reaguju na ovakvo ponašanje; to ih uznemirava. Kada sam mu rekao da opusti telo, odgovorio je napetim, usiljenim glasom: “Već sam opušten!” On je stalno uplašen i nesiguran, i zbog problema koje ova osećanja izazivaju, došao je u Čan centar tražeći pomoć. Želeo je da nauči meditaciju, pa sam ga naučio da postepeno opušta telo, a zatim i um. Ako se ne možemo opustiti, nema načina da meditiramo; a ako ne možemo da meditiramo, praksa netraženja je potpuno nemoguća. Ovaj čovek je bio nestrpljiv i mislio je da će, ako se prosvetli, svi njegovi problemi nestati. Rekao mi je: “Učitelju, ne želim ništa; samo želim metod da se brzo prosvetlim. Daj mi metod što je pre moguće.” Odgovorio sam: “Takva metoda nije izmišljena. Kad bih mogao da izmislim garantovanu, brzu metodu prosvetljenja, verovatno bih je mogao prodati za dosta novca.”
Sada sam izumeo sledeću metodu i nudim je besplatno svakome ko želi da nauči. Metoda je da opustite telo i um. Laka je i jednostavna. Ne pitajte da li može dovesti do prosvetljenja. Prvo bi trebalo da budete u stanju da se opustite, a kasnije možemo da razgovaramo o prosvetljenju. Zatvorite oči, naslonite se na stolicu i opustite mišiće. Potpuno opustite oči. Veoma je važno da vam kapci budu opušteni i da se ne pomeraju. Ne bi trebalo da bude nikakve napetosti oko očnih jabučica. Ne primenjujte nikakvu silu ili napetost bilo gde. Opustite mišiće lica, ramena i ruke. Opustite stomak i stavite ruke u krilo. Ako osetite težinu svog tela, ono bi trebalo da bude na vašem sedištu. Ne razmišljajte ni o čemu. Ako vam dođu misli, prepoznajte ih i obratite pažnju na udisanje i izdisanje daha kroz nozdrve. Ignorišite šta drugi ljudi rade. Koncentrišite se na svoju praksu, zaboravite na svoje telo i opustite se. Ne izazivajte sumnje u to da li je ono što radite korisno.
Princip ove metode je opuštanje – biti prirodan i jasan. Neka svaka sesija bude kratka, ali vežbajte često. U početku, svaka sesija treba da traje deset minuta ili manje, postepeno povećavajući do dvadeset, do trideset minuta, ako možete to da uradite bez previše nelagodnosti. Ako to radite duže, verovatno ćete se osećati umorno ili zaspati. Možete koristiti ovu metodu nekoliko puta dnevno; ona će osvežiti vaše telo i um i eliminisati neke od konfuzija, u vašem svakodnevnom životu. Postepeno ćete steći stabilnost tela i uma koja čini mogućim da, na kraju, uđete na kapiju Čana.
Ovaj članak je prevod iz besplatne brošure, pod nazivom, “U duhu Čana: Uvod u Čan Budizam” (In the Spirit of Chan: An Introduction to Chan Buddhism), čan majstora Šeng Jen-a.
Čan majstor Šeng Jen, rođen kao Zang Baokang (1931-2009) bio je tajvanski budistički monah, religiozni naučnik i pisac. Bio je jedan od glavnih učitelja Čan budizma. Bio je 57. generacijski naslednik darme Lindži Jiksuana u školi Lindži (japanski: Rinzai) i naslednik darme treće generacije Hsu Juna. U lozi Caodong (japanski: Soto), Šeng Jen je bio naslednik Darme 52. generacije Dongšan Liangđije-a (807-869) i direktni naslednik Dharme Dongčua (1908–1977).
Šeng Jen je bio osnivač “Planine Darma Bubnja” (Dharma Drum Mountain), budističke organizacije sa sedištem na Tajvanu. Tokom svog vremena na Tajvanu, Šeng Jen je bio dobro poznat kao progresivni budistički učitelj koji je nastojao da podučava budizam u modernom, i pod uticajem Zapada, svetu. Na Tajvanu je bio jedan od četiri istaknuta moderna budistička učitelja, zajedno sa Hsing Junom, Čeng Jenom i Vei Čueh-om, popularno nazvanim kao “Četiri nebeska kralja” tajvanskog budizma. Godine 2000. bio je jedan od glavnih govornika na Milenijumskom Svetskom Mirovnom Samitu Religijskih i Duhovnih vođa održanom u Ujedinjenim nacijama.
Preveo: Dejan Banović
