Osnovno duševno zdravlje je ono stanje u kome smo stvarno u harmoniji sa samim sobom.
Naše osnovno duševno zdravlje je ono što nas čini ljudskim bićima; pa ipak, ljudska bića mogu da budu više demonska nego što to može da bude bilo koji duh, jer, mi smo duševno zdravi i koristimo naše duševno zdravlje na duševno bolestan način.
Ovo je Samsara, korišćenje našeg duševnog zdravlja na duševno bolestan način. Kada ste u Samsari, vi niste svesni toga. Nema prepoznavanja stanja u kome se nalazite. To je nalik na kompletno mračan dan i ne možete videti Sunce uopšte. Nemate čak ni sećanje na to šta je Sunce. To izgleda kao “bezizlazna” situacija.
Ali, mi smo ljudi jer smo inteligentni, iako to uvek ne primenjujemo. Kada delujemo sa inteligencijom, svesni smo stanja u kome se nalazimo i počinjemo da radimo na tome. Sećamo se kako Sunce izgleda i možemo da osetimo njegovu toplinu ponekad. Inteligencija je varnica našeg stvarnog bića.
Prosvetljenje je totalno iskustvo Sunca. Nema tame. Nema memorije jer je to stanje čiste svesnosti. Ništa nije nejasno, i prema tome, memorija nije neophodna. To je zaista čisto stanje ili neograničeno stanje bez stanja stanje.
Šta nije u redu sa našim duševnim zdravljem? Zašto je ono postalo umno poremećeno? Ne dajemo mu šansu. Jednostavno, ne dajemo mu ni malo vremena ni prostora. Kada smo potpuno opušteni, ne samo senzualno, već i u telu, i u govoru, i u umu, onda doživljavamo naše osnovno duševno zdravlje. Čovek je u kompletnoj harmoniji.
To je kompletno slobodno stanje uma. Um bez napora. Jasan, precizan, moćan i humorističan. Kada se možete povezati sa bilo čim i, što je najvažnije, sa samim sobom.
Ali, mi mu ne dajemo šansu. Uvek postoji nešto drugo što radimo. I naravno, uvek postoji “kasnije”. Verujemo da radimo sve za našu sreću, za dobro naših života, u našim trivijalnostima, šemama i prečicama. U stvarnosti, mi trčimo u mestu svo vreme. Ovo ne samo da je samoobmanjujuće, već i veoma zamorno.
Umobolan način života je uvek hipnotičan, zavodljiv i mehaničan. Potpuno nas je ulovio. To je priroda Samsare. Ona ne uključuje uvek intenzivnu patnju i bol utrnuća, ali je neprekidna. Nekada je to “tresla se gora, rodio se miš” u obliku teške melodrame koja ide u krug beskrajno vreme. Uvek se kreće ali nigde ne stiže.
U Samsari postoji konstantno preklapanje dogadjaja i situacija. Ništa stvarno ne izgleda izdvojeno iz bilo čega drugog. To je tako brzo i tako neprekidno u našem životnom stilu da nema medjuprostora. Sva izolovana iskustva našeg svakodnevnog života izgleda da se mute jedno u drugom.
Čak i ako fizički samo sedimo i uzdržavamo se od glasnog govorenja, naše misli neprestano torokaju. Nema prostora, nema tišine. Uvek zauzeti, zauzeti, zauzeti.
Ego uvek želi da ispuni svaku prazninu, da je učini solidnom i permanentnom. Tako on osigurava tlo, utvrdjuje svoju teritoriju.
Ali, u trenutku golog iskustva ili praznine, nema ega. On je šokiran i zbačen iz postojanja. Nema teritoriju. A u stvarnosti, ego zaista uopšte i ne postoji. Naša najveća obmana je naš samsarički osećaj ega.
Nažalost, mi ne vidimo da traćimo svoje vreme i energiju, ali ponekad naše osnovno duševno zdravlje, naše stvarno biće se pobuni i kaže, “Probudi se! I ja sam ovde isto tako. Postoji i drugi način.”
Naše osnovno duševno zdravlje je uvek tu. Od samog početka mi smo potpuno probudjena bića. Ali, mi ne dopuštamo da se to desi. Sunce uvek sija, ali ga mi ne možemo videti kroz guste oblake jer nema medjuprostora izmedju njih. Mi smo naoblačene Bude.
Ali, to nije potpuno očajno ili beznadežno. Od samog ovog trenutka pa na dalje možemo postepeno da steknemo duševno zdravlje, malo po malo, ako damo sebi vremena.
Naša prva obmana je da postoji napor u meditaciji. Meditacija nije posebno stanje duševnog zdravlja, već upravo prepuštanje, dopuštanje i napuštanje pokušavanja. Ona nije ni radjenje, nije ni govorenje, nije ni posedovanje misli. Upravo takvoća. Upravo to.
Ovaj transkript je jedan deo iz serije govora, pod nazivom, “Kako stvarno meditirati”, koju je Lama Sogjal Rinpoče održao početkom 1977. godine u sali Instituta Svetog Marka, u ulici Balderton, u Londonu, Velika Britanija.
Lama Sogjal Rinpoče (1947 – 2019) bio je tibetanski lama, u Dzogćen budističkoj tradiciji. Prepoznat je kao inkarnacija tibetanskog učitelja i vizionarskog sveca iz 19. veka, Tertona Sogjala Leraba Lingpe. Lama Sogjal Rinpoče je bio osnivač i bivši duhovni direktor Rigpe – međunarodne mreže od preko 100 budističkih centara i grupa u 23 zemlje širom sveta – i autor bestselera, “Tibetanska knjiga života i smrti”, koja je štampana na 30 jezika i u 56 zemalja. Lama Sogjal Rinpoče je podučavao budizam 40 godina u Evropi, Americi, Aziji i Australiji.
