Početak je ono što čoveku nedostaje.
Nije problem u tome što mu je teško da ga pronađe. Upravo unapred stvorena ideja da ga mora pronaći postaje prepreka.
Život je velikodušan; svakog trenutka nam pruža novi početak. Svake sekunde suočeni smo s pitanjem: „Ko sam ja?“ Mi ga ne postavljamo, i zato ne pronalazimo početak.
Ali kad bismo ga barem jednom shvatili ozbiljno nastao bi novi dan, čiji bi suton označio smrt onim mislima koje su se uvukle u kraljevski dvor i sada se goste za trpezom naše duše.
Koralni greben koji su te misli brižljivo stvarale tokom milenijuma, a koji nazivamo naše telo, njihovo je delo i mesto u kojem obitavaju i razmnožavaju se.
Ako zaista želimo da stignemo do otvorenog mora, moramo najpre probiti pukotinu u tom grebenu od lepka i kreča i zatim ga ponovo rastvoriti u duh iz kog je i proistekao.
~ Put buđenja prema Gustavu Mejrinku
Gustav Mejrink (1868–1932), bečko-pragovski pisac i mistik, zauzima jedinstveno mesto u evropskoj književnosti s kraja 19. i početka 20. veka. Njegova dela nisu samo prožeta ezoteričnim motivima, ona su sama po sebi metafizičke mape, slojeviti vodiči kroz tamne lavirinte duše, kroz san i kroz stvarnost, kroz unutrašnju transformaciju. Mejrink je duboko bio uronjen u ezoterijsku tradiciju Evrope kroz kontakte sa teozofima, hermetistima, slobodnim zidarima, jogijima i kabalistima, a njegova književnost odražava neposredna iskustva duhovnog rada i mistične spoznaje.
Kao mlad čovek, Mejrink je prolazio kroz egzistencijalnu krizu, a upravo ta kriza postaje tačka njegovog preobražaja. Legenda (koju sam autor nije demantovao) kaže da je, spreman da sebi oduzme život, na pragu smrti naišao na knjigu o jogi što ga je navelo na potpuno novi duhovni put. Sledeće decenije posvetio je intenzivnom proučavanju istočnjačkih i zapadnih ezoteričnih disciplina. Mejrink je praktikovao jogu do kraja svog života, isto kao i astralnu projekciju, meditaciju, duboku introspekciju i proučavanje sveta simbola.
Mejrinkov najpoznatiji roman, Golem, oslikava unutrašnju potragu kroz simboliku gubitka identiteta i susreta sa arhetipskim silama. Prag je prikazan kao hermetički pejzaž, grad-simbol i grad-zagonetka, u kome se prostor i vreme savijaju, a realnost puca pod pritiskom nesvesnog.
Golem, mitsko stvorenje iz jevrejskog folklora, u ovom romanu nije spoljašnje čudovište već unutrašnji entitet, kolektivna senka Praga, arhetip nesvesnog koje se materijalizuje kad čovek izgubi dodir s duhovnim središtem. Kroz niz vizija i snolikih sekvenci, glavni lik dolazi do unutrašnjeg preobražaja.
U romanu Zeleno lice, Mejrink se bavi temom susreta sa duhovnim učiteljem i procesom unutrašnjeg pročišćenja kroz iskušenja i gubitke. Glavni junak susreće misterioznu ličnost sa zelenim licem, entitet koji nosi u sebi božansku, ali i zastrašujuću silu preobražaja.
Likovi u ovom delu ne postoje kao celovite ličnosti već kao personifikacije sila: iskušenja, straha, požude, karmičkih vezanosti i nesvesnih obrazaca. “Zeleno lice” predstavlja inicijacijsku figuru, nešto nalik hermetičkom vodiču, ili čak božanstvu smrti, koje vodi dušu kroz tamne sfere da bi je pročistilo i pripremilo za buđenje višeg ja.
U Belom dominikancu, njegovoj najezoteričnijoj noveli, sve se uglavnom dešava u malom bavarskom gradu, gde sve materijalno deluje u prostoru introspekcije i duhovnog istraživanja, a ne fizičkih dešavanja. I Beli dominikanac i Anđeo sa zapadnog prozora, njegovo drugo veoma ezoterično delo, imaju reference na Kerningove vežbe. Kerning je bio operski pevač, mason i pisac ezoterične literature. Razvio je mističnu praksu zasnovanu na suglasnicima i samoglasnicima, koju su kasniji ezoterici pod uticajem teozofije opisivali kao joginsku. Ove vežbe bile su fokusirane na rad sa samoglasnicima od stopala naviše, i suglasnicima od glave nadole, sa naglaskom na koncentrisano mišljenje i osećanje zvukova. Franc Bardon je bio pod njegovim uticajem, Rudolf Štajner je delom zasnovano na njegovom radu osnovao svoj pseudomasonski Red Misraima, isto kao i Franc Hartman kad je osnovao svoju rozenkrojcersku grupu.
Mejnrik je bio martinista, iniciran od strane od strane Barona Leonardija u Ložu Plava Zvezda. Družio se sa Svami Abedanandom iz kruga oko Vivekanande i dopisivao sa vodećim ezotericima svoga vremena ukljulujući jednog od osnivača Zlatne zore Vin Veskota i Džona Jarkera preko koga je primljen u Nebesko bratstvo za koje se tvrdilo da je red sa kurikulumom vrlo sličnim onome koji je imala Zlatna zora. Ostalo je zabeleženo da je 1923. godine Mejrink sa dr E. C. H. Pajtmanom bezuspešno po Nirnbergu tražio An Šprengel, misterioznu Majstoricu Lože Svetlost, Ljubav, Život, koja je, navodno, ovlastila Metersa, Veskota i Vudmena da osnuju Ložu Hermetičkog reda Zlatne zore u Engleskoj.
Za Mejrinka, književnost nije bila umetnost radi umetnosti, već sredstvo za duhovnu transmisiju. On nije bio pisac fantastike u trivijalnom smislu reči, već posvećenik, koji je kroz književni izraz prenosio ono što se ne može reći drugačije: iskustva druge svesti, unutrašnjih smrti, svetova izvan racionalnog. Njegov stil, često gust, fragmentaran i vizionarski, odražava strukturu vizije, a ne linearnog razuma. Iz tog razloga Gustav Mejrink ostaje jedan od najposebnijih ličnosti evropske ezoterijske književnosti. Pri tome, njegova dela nisu samo odraz okultne fascinacije već rezultat prakse i on ne piše o duhovnosti. On piše iz duhovnosti.
Zašto tekst o Mejnriku završavamo pesmom osiječke art rok grupe Roderick? Ne samo zato što se pesma Katedrale Nove estetski uklapa u atmosferu koju nose njegova dela, već i zato što su članovi grupe uzeli ime Roderick inspirisani jednim od likova iz Mejnrikovog romana Anđeo sa zapadnog prozora.
