Iako je u javnosti Stiven Sigal poznat iz filmova po liku akcionog junaka mirnog glasa, neprobojne ozbiljnosti i smrtonosne preciznosti u borbi, njegov stvarni život mnogo više se odnosi na dublja i duhovnija prostranstva od holivudskih scena nasilja. Za razlku od drugih filmskih zvezda on je znatno kompleksnija figura, čije preokupacije sežu duboko u svet istočnjačke filozofije, religije i duhovne prakse.
Stiven Sigal je rođen 1952. godine u Lansingu, u saveznoj državi Mičigen, SAD. Već u tinejdžerskim godinama pokazao je interesovanje za borilačke veštine. Ključni trenutak u njegovom životu dogodio se kada se kao veoma mlad preselio u Japan, zemlju čija će kultura oblikovati veliki deo njegovog identiteta. Tamo je proveo skoro dve decenije, ne kao turista, već kao posvećen učenik tradicionalnih veština i istočnjačke misli.
Najdublju povezanost ostvario je sa aikidom, japanskom borilačkom veštinom koja ne podstiče agresiju već harmonizaciju s protivnikom. Sigal je postao prvi Amerikanac koji je u Japanu vodio dođo (borilačku školu), što je u tadašnjem konzervativnom borilačkom svetu bio izuzetan presedan. Njegov rang aikido majstora dosegao je 7. dan, uz priznanje japanske Aikikai fondacije.
Aikido, čije ime znači „put harmonizacije energije“, nije samo borilačka veština već i filozofski sistem. Za Sigala, vežbanje aikidoa bio je i način samodiscipline i meditativne prakse. Kroz borbu je učio o nenasilju, odgovornosti i samospoznaji, vrednostima koje su ga prirodno uvele u svet budizma.
Tokom devedesetih godina, Sigal je postao aktivni praktikant tibetanskog budizma, tačnije njingma škole, najstarije tradicije u okviru tibetanske budističke religije. Njegova duhovna posvećenost nije ostala nezapažena. Godine 1997, jedan od najuglednijih tibetanskih učitelja, Penor Rinpoče, zvanično je priznao Sigala kao tulkua, reinkarnaciju budističkog učitelja Tertona Čungdraga Dordžea, mistika i „otkrivača skrivenih duhovnih učenja“ iz 17. veka.
Ova objava izazvala je veliku pažnju, ali i skepticizam. Ipak, Penor Rinpoče je branio svoju odluku tvrdeći da je procedura bila vođena tradicionalnim metodama i duhovnim uvidom, a ne slavom.
Sigal se tokom godina zalagao za očuvanje tibetanske kulture i prava tibetanskog naroda. Učestvovao je na brojnim skupovima, davao donacije i koristio svoju slavu za promociju saosećanja, nenasilja i duhovne ravnoteže. Njegov interes za religiju ne iscrpljuje se samo u budizmu. Poznato je da poštuje i druge istočnjačke filozofije, uključujući zen, taoizam i šintoističke elemente japanske tradicije.
Sigalov put kroz aikido, budizam i istočnjačku misao pokazuje da se iza medijski eksponirane ličnosti može nalaziti čovek koji traga za nečim dubljim. U njegovom slučaju to je potraga za prosvetljenjem.
