Mi smo u stvari hteli da recenziramo Mikusov album The Music Of Stones iz 1989, ali pošto ga nema celog na jutjubu, Koan kao izbor je potpuno adekvatna alternativa, isti duh samo ranija faza istraživanja.. Stefan Mikus je nemački multiinstrumentalista i kompozitor. Poznat je po stvaranju jedinstvene muzičke fuzije koja kombinuje tradicionalne instrumente iz različitih kultura sveta, koje često sam svira u svojim kompozicijama. Već sa 16 godina je započeo svoja putovanja po Aziji, Evropi, Africi i Americi, učeći od lokalnih majstora sviranja tradicionalnih instrumenata kao što su sitar koji je učio u Indiji, šakuhači i šo u Japanu, suling na Baliju, iljan gajde u Irskoj, duduk u Jermeniji, baganu u Etiopiji, kao i razne vrste harfi, flauta i perkusija.
Sve ove instrumente on koristi nekonvencionalno, često ih svira na netradicionalne načine i kombinuje u neobične zvučne pejzaže samo njemu svojstvene. Sve to je u dobroj meri inspirisano duhovnošću, eksperimentalnog je pristupa i ima atmosferu meditativnosti. Mikus izdaje za ECM, ozbiljnog izdavača koji je sinonim za kvalitet, obratiti recimo pažnju na albume ove etikete na kojima se pojavljuju oba Šankara, ili na švajcarskog džez violinistu Pola Gigera i njegov briljantni album Chartres inspirisan lavirintima u srednjovekovnim katedralama. Tako da ovde kvalitet nije upitan kao takav i Mikus je tehnički veoma dobar, na Koanu recimo koristi 12 instrumenata, koje sve svira sam. Kao ozbiljan muzičar uspeva da, uprkos ovakvom obilju instrumenata iz različitih kultura, izbegne nesuglasje budući da njegov originalni pristup isključuje folklorističku doslovnost. Ovaj album je bio okarakterisan kao džez i fuzija, ali u stvari u pitanju je sinteza. On ne spaja tradicije, već gradi novi tonalni jezik gde instrumenti govore dijalektom tišine. Mikus često namerno izbegava harmonijsku predvidljivost, koristeći mikrotonalne prelaze, što je inspiracija azijskom muzikom, gde pauze nisu praznine. To su “zvuci koje nismo sposobni čuti”. Retki trenuci kada Mikus peva bez reči doprinose opštem utisku kao dodatni sloj mistične teksture.
Ovaj album je inspirisan japanskom zen tradicijom, baš kao i Mikusov mnogo kasniji album Life iz 2004, koji sledi koncept dijaloga u zena manastiru. Za razliku od Koana, koji spada u Mikusove najranije radove, Life je mnogo zreliji album, ali i intelektualniji. I tu dolazimo do suštine, a to je da li je nešto rezultat iskustva, ili samo inspiracije nečim? Mikus je tri dana boravio na Svetoj Gori i inspirisan grčkom pravoslavnom liturgijom 1994. snimio album Athos gde je pokušao da prenese svoj doživljaj pravoslavnih mnastira. Da li je to album koji prenosi duh pravoslavne mistike? Nije, to je odličan album inspirisan pravoslavljem. Slično je i sa ovim albumom. Nema podataka, kao ni indicija, da je Mikus praktičar zena. On je samo, očigledno iskreno, inspirisan različitim duhovnim tradicijama. Njegov um je zapadnjački, analitički um koji istražuje i doživljava nešto na svoj način, da bi to kasnije pretočio u zvuk. On ne daje dokumentaciju duhovnog iskustva, već pokušava da kroz svoje razumevanje transfiguriše duhovnost i alhemijski je pretvori u jezik koji prevazilazi religijske granice. U to da li je to duhovna anarhija, ili je to dokaz da sveta mesta govore različitim jezicima, ali istim glasom, ne bismo da ulazimo. Ono što možemo da kažemo da ovo definitivno jeste jedan od kvalitetnijih zapadnih pristupa da se muzika koristi kao medijum za transcedenciju. Iskrenost i integritet su prisutni i samim tim je ovo dobar izbor za opuštanje ili inspiraciju. U zavisnosti, naravno, od ličnih ukusa i afiniteta.
