“Om Namah Shivay” je deseti (osmi solo) album Nine Hagen, objavljen 29. oktobra 1999. godine. Naravno, neko se sa pravom može zapitati šta će recenzija albuma istočnoevropske pank muzičarke na sajtu o duhovnoj muzici? Recimo zato što ovaj album predstavlja kompilaciju hinduističkih bađana, pobožnih pesama koji u muzičkom obliku kombinuju mantre i molitve. Nina (Katarina) Hagen je rođena 11. marta 1955. u Istočnom Berlinu. Očuh joj se protivio sistemu i zato je Nina sa 12 godina izbačena iz omladinske organizacije, a nekoliko godina kasnije je napustila i školu. Zbog problema sa režimom njen očuh je morao da napusti Istočnu Nemačku i Nina je sa njim i sa svojom majkom prebegla na Zapad. Obrela se ubrzo u Londonu gde je upoznala tamošnju pank scenu i ženski bend The Slits. Ubzro je formirala The Nina Hagen Banda i stekla epitet Majke panke koji joj su joj dodelili novinari i publika. Naravno, tu se javlja pitanje kako je od Majke panka stigla do Majke Kali?
Roditelji Nine Hagen su bili ateisti, ali ona je od malih nogu tražila Boga. Iako su joj svi oko nje govorili da nema Boga ona se kao mala, nedeljom dok bi joj roditelji još spavali, iskradala iz kuće i odlazila u Crkvu gde bi slušala religijsko pevanje. Mnogo godina kasnije, sa njenih 19 godina, jedan njen prijatelj iz Poljske je putovao u Zapadni Berlin ne bi li prošvercovao nešto hašiša preko granice. Vratio se sa LSD-em i to iskustvo joj je zauvek izmenilo život. Nina je imala viziju umiranja i pakla. Bila je jako uplašena i pozvala je Boga, nakon čega je imala viziju i drugih dimenzija i postojanja onoga što je ona doživela da je Bog, koji joj je odgovorio na njen poziv za pomoć. U njenoj viziji je sedeo i gledao je sa ljubavlju koju nije nikad do tada bila osetila. Bog joj je objasnio da nije stvarno umrla i da će morati da se vrati normalnom životu, nakon čega joj je pokazao četiri velika svetlosna kruga, objasnio joj da posle smrti ljudi bivaju privučeni jednom od tih krugova. Svuda okolo čula se nebeska muzika horova i ona ga je pitala kako mu je ime? On je klimnuo glavom i čula je hor kako peva neko ime kojeg posle nije mogla tačno da se seti. Njeno iskustvo kako je na drogama srela Krišnu opisano je u knjizi Sisters of the Extreme: Women Writing on the Drug Experience (Park Street Press, 2000) koju su priredili Sintija Palmer i Majkl Horovic.
Doživljaj religije koji je imala Nina Hagen je od početka čudan. Informacija da je kao tinejdžerka živela sa majkom u Hare Krišna ašramu u Zapadnom Berlinu je još uvek neproverena, ali je činjenica da se od početka kod nje sreću elementi indijske religije. Tako je ćerci 1981. dala ime Kosma Šiva. Zanimljivo je da je iste te godine, dok je još bila trudna,, Nina Hagen na Malibu Biču u Americi potpuno čiste svesti jasno videla NLO što je ostavilo prilično jak utisak na nju.
No, trebalo je da prodje dosta godina da se kockice slože. Iako je Ninu Hagen očigledno indijska mudrost zanimala dugo vremena, tek 1987. su se, kada je srela neke jogine kako pevaju, ponovili segmenti njene vizije na javi. Konkretno čula je mantru koju pevaju i setila se imena koje je čula u viziji. To što je čula kao odgovor na svoje pitanje o imenu bila je mantra Om Nama Šivaja.
Na posteru iza jogina koji su pevali pisalo je Babađi, poruka sa Himalaja. A lice na posteru bilo je lice koje je ona videla u viziji.
Kasnije je u Evropi srela svog Učitelja, to je bio Šri Munirađi. On je bio jedan od najbližih učenika misterioznog himalajskog jogija Babađija za kojeg se tvrdi da je postigao fizičku besmrtnost. Nina Hagen je 1993. otišla u njegov ašram u podnožju Himalaja i tamo ostala tri meseca. Nakon toga je redovno pevala bađane u raznim ašramima, a svako proleće za vreme Navaratrija odlazila je u Indiju gde bi učestvovala u verskim svetkovinama i bavila se krija jogom.
Album Om Namah Shivay! snimila je 1999. godine. Zanimljivo je da je ceo prihod od prodaje išao u dobrotvorne svrhe u Indiji, budući da je Nina Hagen bila veoma aktivna i na planu humanitarnog rada. Sam album počinje prizivom koji se radi duvanjem u šank (školjku). Šank predstavlja prvobitni zvuk Om, prvi zvuk stvaranja i usko je povezan sa bogom Višnuom, jednim od tri glavna hinduistička božanstva, koji se često prikazuje sa šankom kao simbolom čistoće, svetlosti i životne energije. Duvanje u šank simbolizuje prizivanje božanske energije. Doduše odmah poste toga ide diđeridu, instrument australijskih Aboridžina koji nema veze sa Indijom, ali malo ekstravagantnosti joj se može oprostiti, ipak je ona pank diva. Sve pesme na albumu su otpevane sa devocijom, a i na snimcima njenih nastupa u raznim ašramina i na svetkovinama, vidi se da to nije mehaničko pevanje, već iskren i posvećen izraz. Njen glas i energija daju novu dimenziju tradicionalnim pesmama i ona, iako velika muzička zvezda, uspeva da izbegne da svojim pristupom svete pesme prevede muzički spektakl i da izgubi njihov kontemplativni karakter. Na taj način ona je donela duhovnost onima koji inače ne bi imali priliku da se sretnu sa indijskom mistikom.
Njen religijski status je trenutno nepoznat. Zna se da se 2009. godine krstila u protestantskoj crkvi, ističući da je to bio njen svestan izbor zbog njihovog liberalnijeg stava prema LGBT populaciji u odnosu na katoličku crkvu. Međutim, pitanje da li i dalje praktikuje jogu ili kombinuje svoju novu veru sa istočnjačkim spiritualnim elementima ostaje nejasno. Informacije o njenom aktuelnom duhovnom opredeljenju i odabiru puta su oprečne i nedokumentovane, ali to zapravo i nije bitno. Ono što zaista zaslužuje pažnju jeste trajan i autentičan doprinos koji je ostavila ovim albumom posvećenim tradicionalnim indijskim duhovnim pesmama. Bez obzira na lične verske izbore, Nina je svojim jedinstvenim interpretacijama mantri i kirtana uspela da premosti kulturološke razlike, pružajući slušaocima muzičko iskustvo koje nadahnjuje i povezuje. Tako da ako se bavite jogom, ili se samo interesujete za Indiju, možete dati priliku ovom albumu i preslušajti ga.
