Album Songs from the Bardo plod je saradnje Lori Anderson, tibetanskog muzičara Tenzina Čogjala (inače brata Dalaj Lame) i Džesi Paris Smit, američke muzičarke, aktivistkinje i ćerke Peti Smit. Ovakva kombinacija teško da je mogla da dovede do nečeg drugog do neobičnog spoja elektronske avangarde, tradicionalnog tibetanskog pojanja i konceptualne zvučne umetnosti. Ko god je pratio rad Lori Anderson znao je da teško može da očekuje nešto uobičajeno, ali ovaj album je otišao korak dalje. Ovo nije muzika u konvencionalnom smislu, pre je u pitanju zvučni ritual zasnovan na Bardo Todolu (Tibetanskoj knjizi mrtvih), tekstu koji tibetanskim sveštenicima služi da vode dušu kroz granične ravni postojanja. Sam album je snimljan tokom sedam godina i rekonstruiše šest tradicionalnih bardo stanja kroz ambijentalne teksture (sintisajzeri i elektronski efekti Lori Anderson), autentične tibetanske instrumente i dvoglasje između mantri koje peva Čogjal i recitovanja Lori Anderson. I tu negde dolazimo do toga zašto je ovo pre ritual nego muzika na način na koji smo to navikli da bude. Zato što već sama naslovna numera “Bardo” koristi recitovanje iz Bardo Todola u kombinaciji sa disonantnim elektronskim talasima, stvarajući svojevrstan osećaj prostora koji je negde “između”. Pri tome na albumu je izbegnuta eksploatacija tibetanskog folklore i postignuta je transkulturna autentičnost koja nasleđe Tibeta u zvučnoj strukturi Songs from the Bardo integriše kao živu tradiciju. Tome su doprineli i elektronski modulisani zvuci koji simuliraju “glasove sa Bardo ravni” čime je izbegnuta orijentalizacija, a postignut efekat spajanja kultura. Gongovi i kristalne činije koje je odsvirala Džesi Paris Smit su samo dali jednu novu dimenziju gotovo fizički dodirujućeg nivoa iskustva, sličan onome koji su postigli Radiohead u pesmi “Everything in Its Right Place”, gde elektronski zvuci stvaraju taktilni osećaj pri čemu se ima utisak kao da melodije “dodiruju” slušaoca kroz slušalice, što pojačava emocionalni doživljaj. Sam album, time, nije primer preciznog izraza, niti manje ili više doslovne interpretacije tibetanske budističke kosmologije. Pre je metafora za lično stanje Lori Anderson nakon smrti njenog supruga Lu Rida, ali i za kritiku društvene disocijacije i digitalne dehumanizacije. Album koji će mnogima biti čudan, možda i prilično neprijemčiv, ali posetioci ovog sjata uglavnom nisu mejnstrim profil osoba i Songs from the Bardo može da im se svidi, ili da im se ne svidi, ali malo je verovatno da bi im bio neprihvatljiv samo zbog svoje neuobičajenosti.
Songs from the Bardo nije laka muzika za slušanje, ali jedno je sigurno. Ova album nudi jedinstveno iskustvo na raskršću duhovnosti i avangarde. Baš kao što je sama Lori Anderson rekla o ovom albumu: “Ovo nije muzika o smrti – to su pesme o tome kako se buditi.”
