Majumi Oda je aktivistkinja, umetnica i učiteljica, koja kroz umetnički izraz božanskih figura, cvetnih kompozicija i feminističke simbolike ispituje veze između nežnosti i snage, umetnosti i prava, zemlje i transcendencije. Njeni radovi nadilaze kulturne i nacionalne granice, pozivajući na feminističku ekologiju, nenasilje i globalnu harmoniju.
Rođena je 1941. godine u predgrađu Tokija (Kjodo) u budističkoj porodici, Majumi je rano pokazala talenat za crtanje, koje je produbila tokom školovanja i umetničke karijere. Diplomirala je na Tokijskom univerzitetu za likovne umetnosti 1966. godine, školujući se u tehnici dizajniranja i bojenja tkanina, posebno onih namenjenih za kimona, što će kasnije oblikovati njene otiske i osećaj za boju i kompoziciju. Nakon toga pohađala Pratovo centar za grafiku u Njujorku i tu studirala grafiku (1966–1968).
Majumi je često opisuju kao „Matisa Japana“ zbog svoje hrabre upotrebe boja, jednostavnih siluetam te jakih i jasnih kontura koje oblikuju figure koje odišu radošću, feminističkim i duhovnim tonovima. Centralna tema njenih radova su siluete snažnih i oblijih ženskih božanstava, što je reinterpretacija pretežno muške budističke ikonografije u žensku formu (npr. Bodisatva Manđušri vozi bicikl), a česta je i inspiracija prirodom i vrtovima što se ogleda u motivima povrća, cvetova i vrtova koje često prate žene simbolizujući život, plodnost i ekologiju. Primer toga su umetničke serije kao što su Treasure Ship Goddesses, Wheel of Dharma Vegetables i Rainbow Female Buddhas.
Tokom karijere održala je više od pedeset samostalnih izložbi širom sveta, a njeni radovi deo su kolekcija muzeja kao što su MoMA u Njujorku i Muzej lepih umetnosti u Bostonu. Njena tehnika zasniva se na kombinovanju serigrafije i ukijo estetike, ali je sadržajno duboko savremena, feministička, ekološka i duhovna.
Pored umetničkog rada, Oda je prepoznata i kao aktivistkinja. Godine 1992. osnovala je organizaciju Plutonium Free Future, posvećenu borbi protiv nuklearnog oružja i plutonijuma, a kasnije i kampanju World Atomic Safety Holiday. Na Havajima je osnovala Ginger Hill Farm Retreat, prostor za organsku poljoprivredu, umetničke radionice i meditativnu praksu, čime je spojila umetnost, ekologiju i svakodnevni život. Uz podršku zen vrednosti nenasilja i brige za životnu sredinu, njen aktivizam autoritativno prati Engaged Buddhism smernice, koje je Tič Nat Hạn popularizovao kroz praksu „interbeing“ i etičku odgovornost pojedinca u društvu.
Njena knjiga Sarasvati’s Gift (2020) predstavlja autobiografski i duhovni testament u kojem se prepliću umetnički put, budistička filozofija i aktivistički angažman.
Majumi Oda je autorica ilustracija i za nekoliko izdanja Parallax Pressa, izdavačke kuće koja objavljuje radove zen majstora Tíč Nat Hana. Među njima je i knjiga Verses for Daily Living – Updated Third Edition, gde se njen vizualni pristup nadovezuje na majndfulnes meditacije i svakodnevne prakse koje je autor izložio. Takođe je doprinela izdanju Divine Gardens, zbirci slika i eseja u saradnji sa San Francisco Zen Centrom, čija zajednica temelji svoju praksu na tradiciji Tič Nat Hanove škole.
Majumi praktikuje dnevnu meditaciju već decenijama. U intervjuu za Hawaiʻi Public Radio govorila je o važnosti meditacije u stvaranju „duhovnog zadovoljstva“, koje pronalazi kroz jutarnju i večernju Zen praksu. Takođe kombinuje Soto Zen meditaciju (zazen) s recitacijom Ničiren sutri, ne tretirajući te dve tradicije kao odvojene, već kao dopunjavajuće.
Iz intervjua koje je davala može se saznati da je najpre praktikovala zen u Tokiju, ali se suočila sa duboko patrijarhalnim strukturama (ženama je bilo zabranjeno da ulaze u zendo, tj prostor unutar manastira ili hrama namenjena isključivo za meditaciju), što ju je navelo da potraži američke zen centre, poput Green Gulch Farm Zen Centr. Tamo je našla zajednicu žena i majki sa kojima je meditirala.
Ona sama kaže da je njena praksa istinski ženstvena, kao odgovor na dominaciju tradicionalnih (muških) budističkih figura. Umetničkim radom želi da afirmiše “feminization” religijske i duhovne predstave, verujući da ženski simboli, boginje, plodovi i motivi vrtova nose ekološku i spasonosnu poruku za savremeni svet.
