Kada se u engleskom gradiću Čelmsfordu pomenu poznati umetnici, većina će, ako uopšte i zna nešto o umetnosti, pomisliti na Grejsona Perija. Ipak, malo ko će se setiti Leonore Karington – žene koja je u 20. veku bila u samom središtu jednog od najznačajnijih umetničkih pokreta – nadrealizma. A upravo je u ovom mestu pohađala školu. Razlozi zbog kojih nije ostala upamćena kao Salvador Dali ili Rene Magrit leže, pre svega, u dvema činjenicama: bila je žena u vremenu kada je patrijarhat čvrsto držao kulturnu dominaciju, i životne okolnosti vezane za Drugi svetski rat odvele su je najpre u Njujork, a zatim trajno u Meksiko, gde je i danas slavna.
Za one koji se iole razumeju u nadrealistički pokret, Maks Ernst je nezaobilazna figura. Leonora je godinama bila njegova partnerka, ali i samostalna umetnica snažnog izraza – slikar, grafičarka, vajarka, dizajnerka pozorišnih kostima i scenografije. Njen rad prožimaju duboka interesovanja za keltske mitove, meksičku magiju i isceliteljstvo, tibetanski budizam, kabalu, tarot, alhemiju i astrologiju.
Rođena 6. aprila 1917. u Klejton Grinu, Lankašir, Leonora je poticala iz bogate porodice. Otac Harold Karington, obogatio se trgovinom tekstila i nekretnina, dok je majka Morin Murhed bila poreklom Irkinja, kći seoskog lekara iz Vestmita. Upravo su majka i baka snažno uticale na njeno duhovno i umetničko formiranje, za razliku od oca koji je gajio snove o društvenom usponu. Leonora je već u detinjstvu imala vizije, susrete sa duhovima i snažan doživljaj mitskog pejzaža – Pendlske veštice, kameni krugovi i keltski folklor postali su deo njenog unutrašnjeg sveta. Govorila je da potiče od naroda Tuata de Danan, bića svetlosti koja su se povukla u brežuljke i postala vile.
Zbog očeve želje da je obrazuje u duhu aristokratskih vrednosti, sa devet godina upisuje katoličku školu u Borumu, smeštenu u starom dvorcu koji je nekada pripadao porodici Bolin i Henriju VIII. Međutim, Leonora se nije uklapala u strogi religijski sistem – bila je izbačena uz obrazloženje da je “mentalno poremećena, ekscentrična, asocijalna i opsednuta natprirodnim”. Pisala je unatraške, ogledalnim pismom, i razvijala sopstveni mitski i duhovni narativ. U kući je više volela konje nego ljude, crtala je murale, čitala Luisa Kerola, Džonatana Svifta i Edvarda Lira, dok joj je majka neprekidno pričala keltske legende.
Nakon još nekoliko izbacivanja iz škola, otac je šalje u Firencu, a potom u Pariz, gde je, naravno, opet izbačena iz “školice za dame”. Iskustvo italijanske umetnosti i bečkih galerija bilo je dragoceno, ali je prava prekretnica došla kada je, protivno volji roditelja, upisala Ozanfan akademiju u Londonu. Tu se susreće sa kubizmom i, preko dela Žana Koktoa i Herberta Rida, otkriva nadrealizam. Počinje da čita okultne knjige o alhemiji, koje su bile ključne za razumevanje dubinske filozofije nadrealizma.
Na “Prvoj internacionalnoj nadrealističkoj izložbi” 1936. godine u Londonu, Leonoru oduševljava delo Maksa Ernsta i njegova tehnika frotiranja, metod u kojem se tragovi trljanja materijala koriste za otkrivanje nesvesnih sadržaja. Ernst, tada već poznat umetnik i dvadeset šest godina stariji od Leonore, dolazi sledeće godine u London, i njih dvoje se odmah zaljubljuju. Ubrzo odlaze u Pariz, gde Leonora postaje deo kruga oko Andrea Bretona.
Živela je sa Ernstom u ulici Žakob, među umetnicima kao što su Pol Elijar, Marsel Dišan, Pablo Pikaso i Alberto Đakometi. Piše svoju prvu priču “Kuća straha”, a 1939. godine učestvuje na dve velike izložbe u Parizu. Ipak, Leonora se nije identifikovala kao “muza”, već kao stvaralac sa sopstvenim izrazom i feminističkom svesti.
Sa izbijanjem rata, Ernst kao nemački državljanin biva interniran, a Leonora proživljava duboku krizu. Slomljena, odlazi u Španiju, gde doživljava psihotičnu epizodu i završava u mentalnoj ustanovi u Santanderu, na zahtev roditelja. Tamo je, u gotovo inkvizitorskim uslovima, podvrgnuta elektrošokovima i lekovima koji izazivaju konvulzije. Njeno razumevanje sveta, prožeto mitom, magijom i okultizmom, bilo je potpuno suprotno katoličkoj ortodoksiji.
Uprkos svemu, uspela je da pobegne. U Lisabonu je, uz pomoć prijatelja i budućeg muža, meksičkog diplomate Renata Leduka, obezbedila diplomatski azil i tako izbegla dalju institucionalizaciju. Uz dogovoreni brak, odlazi u Meksiko, gde započinje novu fazu života i stvaralaštva. Tu piše “Ispod površine” (“Down Below”), dnevnik svog psihičkog sloma, ali i duboko okultno svedočanstvo. Smatrala je da je ludilo posledica represije prirodnih instinkata, religijskih dogmi i lažne civilizacije.
U Meksiku se konačno razvija njeno ezoterično stvaralaštvo. Uz snažan uticaj meksičkog šamanizma, astečke mitologije, tarota, kabale i astrologije, Karingtonova stvara slike, skulpture, tekstove i bajke koje su jedinstven spoj ženskog pogleda, okultnog znanja i nadrealističke poetike. U njenom radu svet nije racionalna struktura već mesto proboja iz nesvesnog, magijskog i božanskog.
Leonora Karington umrla je 2011. godine, ali je ostavila delo koje i dalje prkosi svakom pokušaju racionalnog tumačenja. Njena umetnost nije bila samo vizuelna, ona je bila hermetična praksa, alhemijski čin, vraćanje duhovne dimenzije svetu u kojem se zaboravilo na dušu.
