U društvu koje je svetu podarilo Kama Sutru, jedno od najsofisticiranijih dela o ljudskoj seksualnosti ikada napisanih, paradoksalno je da upravo seks ostaje najveći tabu među psiholozima, dakle onima koji su profesionalno pozvani da razumeju, oslobode i leče ljudsku psihu. Iako su u savremenoj Indija digitalni, naučni i popularni sadržaji o seksualnosti postojeći i obilato dostupni, psihološka zajednica još uvek u velikoj meri izbegava ovu temu, što ima ozbiljne posledice po mentalno zdravlje klijenata, ali i po kredibilitet same struke.
Zapažanja L.S.S. Manikama, utemeljena na višedecenijskom kliničkom radu i pedagoškom iskustvu, otkrivaju duboko ukorenjen otpor među psiholozima u Indiji da se profesionalno bave seksualnim funkcionisanjem klijenata. Ovaj otpor nije tek lična nelagodnost, on je institucionalizovan kroz obrazovni sistem, kulturološke norme i profesionalne prakse. Rezultat je da se klijenti godinama bore sa seksualnim problemima koji ostaju neizgovoreni, zamaskirani kroz somatoformne poremećaje, disocijacije, pa čak i pokušaje suicida. Nisu retki slučajevi u kojima se parovi na ivici razvoda žale što im niko nije na vreme ukazao na terapijske tehnike koje su mogle spasiti njihove brakove i kvalitet njihovog seksualnog života.
Kada kvalifikovani stručnjaci ćute, prazninu popunjavaju oni bez ikakvih kvalifikacija. Nadrilekari, “gurui” sumnjivih metoda i lažni seksolozi, uz agresivan marketing i lažne nade, postaju jedina adresa za one koji se usude potražiti pomoć. Posledice su često pogubne: emocionalna iscrpljenost, finansijski gubici i produbljena stigma. Psiholozi, koji bi trebalo da budu bezbedan prostor za istraživanje najdubljih ljudskih dilema, ostaju neosvojiva tvrđava kada je reč o seksualnosti.
Podaci Ministarstva za žene i dečji razvoj u Indiji su alarmantni, čak 42% dece doživi neki oblik seksualnog zlostavljanja. Iako sve više dece uspeva da progovori o traumi, stručni odgovori ostaju sporadični, a sistemski pristupi malobrojni. Psiholozi u školama, koji su potencijalno u najboljoj poziciji da intervenišu u adolescenciji, ključnom periodu za preradu traumatskih iskustava, često nemaju ni osnovne veštine za rad sa seksualnim temama. Neprijatnost, stid i nekompetencija sprečavaju stvaranje terapijskog saveza, što direktno utiče na oporavak deteta.
U ovom vakuumu, Manikam predlaže radikalano, ali utemeljeno rešenje, a to je povratak Kama Sutri, ne kao egzotičnoj erotici, već kao prapočetku seksualne nauke u Indiji. Pisano između 1. i 6. veka, ovo delo Vatsjajane nije bilo tek zbirka seksualnih poza, već filozofija života koja seksualnost postavlja kao jedan od tri stuba celovitog bivstvovanja, uz darmu (dužnost) i artu (materijalno blagostanje). Seksualnost nije bila greh, već praksa samorazumevanja, odnosa i duhovnog razvoja.
Zato je paradoks veći što su baš indijski psiholozi ti koji se najviše od nje distanciraju. Umetnički prikazi seksualnih činova na hramovima poput Kadžuraha svedoče o vremenu kada je seks bio svet, prirodan i terapeutski aspekt postojanja. Povratak toj ravnoteži ne znači puko estetsko poigravanje sa tradicijom, već edukativno i kliničko prihvatanje seksualnosti kao legitimne dimenzije ljudske psihe.
Jedan od ključnih uvida Manikama je da nelagodnost terapeuta u vezi sa seksualnim temama često proizlazi iz sopstvenih “nezavršenih poslova”, potisnutih trauma, nerazrešenih stavova i neosvešćenih strahova. Bez kontinuirane supervizije, refleksije i iskustvene obuke, ni najteoretski potkovaniji terapeut neće moći da bude pouzdan vodič klijentima u rešavanju seksualnih disfunkcija. Manikam pokazuje kako sistemska obuka, uključujući video-feedback, može pomoći i najzatvorenijim studentima psihologije da razviju neophodne veštine i empatiju.
Pored toga, edukacija ne mora biti linearna: nekada su sami klijenti koji su prošli kroz uspešnu seks terapiju postajali najbolji edukatori u svojim zajednicama. Ovo ukazuje na ogroman potencijal kolektivne promene kroz lična iskustva i profesionalnu hrabrost.
Indija ne sme da zaboravi da je iz nje potekla jedna od najranijih i najpotpunijih seksualnih filozofija sveta. Ako danas želi da odgovori na potrebe svojih građana, mora se osloboditi stida koji je izgnan iz hramova, ali se uvukao u akademske ustanove, klinike i učionice. Psiholozi, kao čuvari duševnog zdravlja, moraju ponovo postati čuvari i seksualnog zdravlja. To zahteva edukaciju, superviziju, hrabrost i, iznad svega, empatiju.
Jer kako ćemo se zaista brinuti o čoveku, ako ignorišemo njegov najdublji, najintimniji aspekt? Kako ćemo izgraditi zdravo društvo, ako terapija i edukacija ne mogu progovoriti o onome o čemu ljudi već šapatom vrište?
U ime tradicije, nauke i budućnosti vreme je da se Kama Sutra vrati kući. Ne na police antikvarnica, već u prostor terapeutske transformacije.
_________________________________________________________________
Napomena: Tekst je zasnovan na radu “Has the Kama Sutra Not Made a Difference? Making Psychologists in India Explore Sexual Functioning and Master Sex Therapy” autora L.S.S. Manikama, objavljenom u Journal of Psychosexual Health.
