Šri Ramakrišna (1836–1886) bio je veoma uticajni hinduistički mistik i sveštenik iz Bengala, Indija. Njegov život i učenja su naglašavali harmoniju vera, a njegova duhovna iskustva, kroz različite vere, dovela su ga do čuvenog zaključka: “Sve vere vode istom cilju”. Njegov glavni učenik, Svami Vivekananda, osnovao je Ramakrišna misiju, kako bi širio učenja svog gurua, i promovisao nesebično služenje.
Rani život i duhovna iskustva
Rođen kao Gadadar Čatopadjaj, 18. februara, 1836. godine, u siromašnoj bramanskoj porodici, u selu Kamarpukur, Bengal, od malih nogu je pokazivao duboku duhovnu sklonost. Nije imao mnogo interesovanja za formalno obrazovanje, ali su ga duboko privlačile verske priče, rituali i pobožne pesme. Svoje prvo duhovno iskustvo imao je kao dečak, kada ga je očarao prizor belih ždralova, koji lete, kroz tamne olujne oblake.
Godine 1855-e, Ramakrišna se preselio u hram Dakšinešvar Kali, blizu Kalkute, gde je njegov brat bio sveštenik. Nakon bratove smrti, Ramakrišna je preuzeo ulogu sveštenika hrama. Ovde je njegova intenzivna odanost boginji Kali prerasla u veliku strast. Provodio bi sate u dubokoj meditaciji, vapijući Božanskoj Majci da mu se otkrije. Ova nepokolebljiva odanost kulminirala je snažnom vizijom Kali, koju je opisao kao okean svetlosti koji ga je progutao, dajući mu stanje blažene, nerazblažene, svesti.
Istraživanje različitih puteva
Nakon vizije Kali, Ramakrišna je krenuo na izvanredno duhovno putovanje, istražujući različite verske tradicije, kako bi direktno doživeo Boga.
1. Tantra i Vaišnavizam: U Tantru ga je inicirala žena asketkinja po imenu Bairavi Bramani, i praktikovao je različite oblike Vaišnavizma, gde je obožavao Ramu i Radu, sa istim intenzitetom koji je imao za Kali.
2. Advaita Vedanta: Pod vođstvom vedantističkog monaha po imenu Tota Puri, Ramakrišna je iniciran u sanjasu (odricanje) i Advaita Vedantu, filozofiju nedualnosti. Navodno je dostigao Nirvikalpa Samadi, stanje potpune apsorpcije u bezobličnu, krajnju stvarnost (Braman), što se smatra najvišim stanjem spiritualne realizacije.
3. Islam i Hrišćanstvo: Da bi sebi dokazao da svi putevi vode do istog božanskog iskustva, takođe je praktikovao Islam i Hrišćanstvo, u kratkim periodima. Nakon svake prakse, tvrdio je da je imao duboku viziju krajnje stvarnosti, kako je opisana samom tom religijom.
Učenje i nasleđe
Šri Ramakrišnino učenje je bilo jednostavno, direktno, i često prenošeno kroz parabole i priče. Naglašavao je važnost čistoće uma, odricanja od požude i pohlepe, i negovanje intenzivne ljubavi i čežnje, za Bogom. Učio je da, iako različite vere mogu imati različite rituale i imena za Boga, svi su oni validni putevi, do iste krajnje stvarnosti. Njegova duhovna iskustva poslužila su kao snažno svedočanstvo ove univerzalne poruke.
U kasnijim godinama, privukao je malu grupu veoma posvećenih učenika, među kojima je najznačajniji Narendranat Data, koji će kasnije postati svetski poznat kao Svami Vivekananda. Vivekananda je postao glavni zagovornik Ramakrišninih učenja i, nakon smrti svog gurua od raka grla, 1886. godine, osnovao je “Ramakrišna Mat” i “Ramakrišna Misiju”. Ove organizacije blizanci nastavljaju da propagiraju filozofiju Vedante, i sprovode opsežan filantropski rad u obrazovanju, zdravstvu, i pomoći u katastrofama, zasnovan na Ramakrišninom idealu, “služenje ljudima je služenje Bogu”.
Priredio: Dejan Banović
