Žan Kokto (1889–1963) bio je jedan od najistaknutijih francuskih umetnika 20. veka, pesnik, romansijer, slikar, dramaturg, filmski režiser i istaknuti član avangarde. Njegov rad odražava duboku opsesiju simbolima, mitovima i onostranim, a njegovo interesovanje za ezoteriju bilo je postojano i višeslojno, premda često diskretno izraženo kroz umetnički jezik. Kokto je predstavljao most između nadrealizma, simbolizma i hermetičkog mišljenja, a njegov pristup ezoteriji više je bio poetski i estetski nego dogmatski.
Kokto je bio u kontaktu sa brojnim ličnostima koje su se bavile okultnim i ezoterijskim znanjima, uključujući nadrealiste poput Andre Bretona i prijatelje poput Kristijana Bera, koji su delili interesovanje za tarot, alhemiju i hermetizam. Mada se formalno nije pridružio nijednoj okultnoj organizaciji, Kokto je pokazivao jasan afinitet prema simbolizmu, mitološkoj arhitekturi svesti i arhetipskim strukturama, što se vidi u njegovim filmovima poput Orfej (Orphée, 1950) i Testament Orfeja (Le Testament d'Orphée, 1960), gde tematizuje smrt, prelazne svetove i umetnost kao inicijacijski put.
U umetničkom i filozofskom smislu, Kokto je pripadao duhovnoj lozi simbolista i hermetičara koji su umetnost smatrali vidom duhovnog uzdizanja. On piše o umetniku kao o „vodiču kroz senke“ i koristi motive smrti, ogledala i dvojnika kao alegorije za unutrašnje putovanje i samospoznaju. U tom smislu, Kokto je blizak hermetičkoj misli, posebno u shvatanju da je umetnost proces preobražaja.
Jedan od ključnih ezoterijskih motiva u Koktoovom delu jeste mit o Orfeju, koji se proteže kroz više njegovih radova. Orfej je za njega figura pesnika koji silazi u podzemni svet kako bi došao do istine i svetlosti, metafora umetničkog stvaranja kao duhovnog procesa. U filmu Orfej (1950), Kokto koristi ogledala kao portale između svetova, što direktno evocira okultne i alhemijske predstave o prelazima, senkama i transformaciji duše.
Sam Kokto je tvrdio:
„Ogledala su vrata kroz koja smrt dolazi i odlazi. Gledajte se u ogledalo celog života i videćete smrt kako radi.“
U tom smislu zanimljiv je citat iz knjige.Jean Cocteau (Reaktion Books, Reaktion Books Ltd., London, 2008) autora Džejms S. Vilijamsa:
Mnogo pristupačniji i pozitivniji rezultat neposrednog postmaritenovskog perioda, i onaj koji se vraća na prethodno leto koje je Kokto proveo u Vilfranšu, bila je drama Orfej, koju je izveo čuveni glumačko-rediteljski par Pitoef u junu 1926. godine u pariskom Théâtre des Arts, sa scenografijom Žana Igoa i kostimima koje je, kao i ranije, osmislila Šanel. Reč je o kratkoj „tragediji u jednom činu i jednoj pauzi“ (ukupno trinaest kratkih scena), a Orfej je bio prvo zaista ozbiljno Koktoovo dramsko delo koje kombinuje i komične i tragične elemente. Kokto je bio izuzetno pedantan u beleškama koje se tiču scenografije i režije. Radnja se odvija u modernom stanu u kome svakodnevni predmeti, poput ogledala, postaju ritualni simboli. Predstava zadržava više ključnih epizoda iz antičkog mita o Orfeju (posebno dvostruku smrt Euridike i prelazak kroz Podzemni svet, što se izražava elipsom – tj. pauzom iz naslova).
Međutim, Kokto transformiše trakijskog pesnika u razdražljivog, neodlučnog pisca koga ne muče mitska čudovišta već unutrašnji demoni, što dovodi do velike krize inspiracije. Orfej počinje da se oslanja na čudnu, izopačenu verziju Kentaura, koju na sceni tumači glumac s konjskom glavom. Naizgled pantomimska životinja iz muzičkog kabarea, koja klima glavom i kucka kopitom da bi ispisala poruke, postaje Orfejeva igračka ili „dada“, oštra vizuelna igra reči na račun umetničkog pokreta Dada. Pod uticajem tog zlog konja, Orfej biva „okamenjen“ (médusé) i na kraju ga dekapitiraju bakhantkinje jer je bio nepoštovački pesnik.
Kada se konačno ponovo spoji sa Euridikom i dobronamernim krilatim anđelom Ertebizom, Orfej se obraća Bogu molitvom, izjavljujući da je inspiracija „đavo u obliku konja“. Kako se scenografija podiže ka nebu, odražavajući njihovo lično preobraženje, tri lika formiraju naizgled čedno i dirljivo trojstvo (ménage à trois). Ovaj religiozan i prilično konzervativan završetak odražava Koktoovo kratkotrajno vraćanje katolicizmu, a zaista, transformacija jednog nadrealističkog pesnika u elokventnog i prividno „normalnog“ vernika obradovala je Maritena. Kokto je sam govorio o drami kao o delu koje sadrži mnogo čuda i trikova (na primer, Ertebiz u jednom trenutku lebdi u vazduhu), ali se u njoj takođe nalaze elementi iz njegovog ličnog iskustva: đavolski konj podseća na zloslutne seanse s pomeranjem stola koje je praktikovao s Radigeom kod Igoovih, dok tribunal bakhantkinja potiče iz pokušaja Dada pokreta da cenzuriše Koktoa.
Njegovi crteži i murali takođe sadrže brojne ezoterijske simbole, uključujući zvezde, anđele, labirinte, zmajeve i mitološke figure. U crkvama koje je oslikao, poput one u Milly-la-Forêt, koristi simboliku koja prevazilazi hrišćansku ikonografiju i zadire u gnostičku i univerzalnu arhetipsku simboliku. Njegovi crteži često imaju “pisanje svetlom”, znakovima slične linije koje podsećaju na vizionarska iskustva.
Iako ne postoje zvanične potvrde da je Kokto bio član slobodnog zidarstva, spekulisalo se o njegovoj povezanosti sa tajnim društvima, naročito u kontekstu njegovog prikazivanja kao navodnog “Velikog majstora” Sionskog Priorata u teorijama zavere koje su postale popularne decenijama nakon njegove smrti. Sam Kokto nikada nije javno potvrdio bilo kakvu sličnu povezanost, a ozbiljni istoričari umetnosti odbacuju ove tvrdnje kao fikciju. Ipak, njegovo delo obiluje simbolima koji se mogu tumačiti i u hermetičkom i u masonskom ključu, ali uvek umetnički, ne doktrinarno.
Kokto je verovao da je poezija „nevidljivo mastilo“ kroz koje svet pokazuje svoju unutrašnju istinu. Njegove rečenice često zvuče kao alhemijska maksima:
„Umetnost je laž koja govori istinu.“
U njegovom jeziku sabira se ezoterija simbolista, modernista i mistika. Bio je, kako je sam rekao, „pesnik koji laže da bi rekao istinu“, čime ukazuje na duboku vezu između fikcije, mita i duhovnog znanja. Iako se ne može označiti kao ezoterik u užem smislu, njegovo delo je prožeto hermetičkim duhom i arhetipskim rezonancama koje ga svrstavaju među najvažnije umetničke mistike 20. veka.
