Režija: Nacer Khemir
Glumačka postava: Parviz Šahinku, Merjem Hamid, Golšifte Farahani
Godina: 2005.
Tuniski reditelj Nacer Khemir, poznat po poetičnom pristupu islamskoj kulturi, završava svoju “Pustinjsku trilogiju” filmom Bab’Aziz: Princ koji je posmatrao svoju dušu. Ovaj vizuelno hipnotičan opus, snimljen u pustinjama Tunisa i Irana, nudi meditativno putovanje kroz mističke teme ljubavi, smrti i traganja za univerzalnom istinom. Nakon porasta globalne islamofobije, koja je usledila nakon 11. septembra, Bab’Aziz je ponudio odgovor u vidu “otvorenog, tolerantnog i mudrog islama” gledano kroz prizmu unutrašnje transformacije putem poezije, muzike i plesa sufizma.
Glavni junak, slepi derviš Bab’Aziz (Parviz Šahinku), sa unukom Ištar (Merjem Hamid) putuje pustinjom na skup derviša koji se održava svakih 30 godina. Na putu susreću različite likove čije se priče, od traganja za izgubljenom ljubavlju do sanjarenja o dvorcima u pesku, isprepliću sa glavnim tokom radnje. Slično Hiljadu i jednoj noći, svaka priča i ovde otkriva slojeve duhovne mudrosti, ali i izaziva pitanja o odnosu između prošlosti i sadašnjosti.
Ključna parabola o princu koji napušta carstvo da bi kontemplirao svoju dušu postaje metafora za odricanje od materijalnog sveta u korist unutrašnjeg svetla. Kao što Bab’Aziz kaže: “Onaj ko ima vere nikad ne zaluta”.
Sam film je hipnotični niz kadrova pustinje, gde se svetlost i senka igraju u simfoniji nijansi. Scene poput derviških plesova pod noćnim nebom ili privida dvoraca u pesku, dostojne su Tarkovskog, ali sa jedinstvenošću severoafričkog pečata.
Muzička partitura Armanda Amara, kombinujući tradicionalne instrumente kao što su nej i daf sa orkestralnim aranžmanima, stvara atmosferu transa. Zvuk ponekad nadjačava tišinu pustinje, što u ovom slučaju nije problem zato što upravo taj kontrast naglašava dualizam između spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.
Što se tiče glume Parviz Šahinku vešto doprinosi dostojanstvenoj dubini lika Bab’Aziza, čije slepilo postaje metafora za unutrašnji vid, dok Merjem Hamid, kao radoznala Ištar, balansira između dečje nevinosti i filozofske zrelosti. Vredi istaći i Golšifte Farahani u ulozi Nur, čiji tragični lik simbolizuje nemogućnost spajanja ljubavi i duhovnog poziva.
Film je dobio podeljene reakcije. Dok The New York Times hvali njegovu “strukturnu odvažnost”, a Boston Globe kritikuje nostalgiju koja ignoriše savremeni društveni kontekst, filma zapravo ne dozvoljava da se radnja izgubi u labirintu parabola ili u odnosu na savremeni svetski trenutak. Upravo nelinearnost koja dominira filmom jeste omaž sufijskom pristupu znanju gde se istina otkriva kroz iskustvo, a ne preko linearnih priča.
Zato Bab’Aziz ne nudi lake odgovore, baš kao što jedan lik primećuje: “Smrt je moja svadba sa večnošću”.
Bab’Aziz je duhovan film, a ne razbibriga za one koji traže konvencionalnu zabavu bez otvorenosti za medirativno iskustvo koje zahteva strpljenje i otvorenost prema nepoznatom.
Vidljivo ukazuje na još veći nevidljivi svet, a u svetu gubitka vere u univerzalne vrednosti, Bab’Aziz podseća da su ljubav i tolerancija jezgro ne samo sufizma, već i ljudskosti. Možda je upravo to razlog zašto ovaj film, iako snimljen pre dve decenije, deluje neophodnije nego ikada. Preporuka je da, ako imate prilike, ovaj film pogledajte na velikom platnu radi punog doživljaja vizuelne poezije.A do tada može i internet, samo na linku koji ostavljamo uključite titl.
