U ranim tekstovima, poput Samanafala Sute, Buda opisuje niz meditativnih stanja poznatih kao džane. One predstavljaju postepeno produbljivanje pažnje i smirenja kroz odricanje, povlačenje čula i kroz uzdizanje uma iznad pohlepe, mržnje i neznanja, dok um postaje nalik mirnom jezeru bez talasa, bez želje, bez napora.
Džane su bile put asketskog monaštva, put monaha koji su napustili svet i živeli pod drvećem. Njihov cilj bio je oslobođenje kroz disciplinu, ponavljanje i odricanje. U tom pogledu, meditacija je bila linearna: prolazilo se kroz stadijume, iz neznanja u mudrost, iz napetosti u spokoj, iz sveta u nirvanu. Oslobođenje je bilo dostižno, ali samo posle mnogih života.
Sa pojavom Lotus sutre i drugih mahajana tekstova, budizam je doživeo promenu ravnu zemljotresu. Učenje da je prosvetljenje moguće za svakoga, za monahe i laike, za muškarce i žene, za starce kao i za decu, razbilo je granice duhovne ekskluzivnosti. Prosvetljenje više nije bilo privilegija asketa, već prisutnost koju svako može dostići u svom životu, ovde i sada.
Ovaj preokret otvorio je vrata zen tradiciji, naročito njenoj japanskoj grani, Sōtō zenu, koji je kroz učenje Dōgena Zenđija razvio radikalnu ideju: da je već sama praksa prosvetljenje. Ne postoji put „ka“ buđenju, jer ono nije cilj na horizontu, već stvarnost svakog daha i svakog sedenja.
Šikantaza, „samo sedenje“, odriče se svih tehnika, stadijuma i ciljeva. Ona ne teži da umiri um, ne teži da isključi misli, ne traži ekstazu džana. Umesto toga, poziva na potpunu prisutnost u onome što jeste. Misli dolaze i odlaze kao oblaci, emocije se dižu i razilaze kao talasi, a praktikant ostaje u središtu. Dōgen je to izrazio formulom šušo ičinjo, praksa i prosvetljenje su jedno. Za razliku od kralja Adžatašatua iz ranog kanona, koji je u Budinom učenju tražio lek za grižu savesti, praktikant šikantaze ne traži izlečenje od sveta, već povratak svetu kao sopstvenom biću. Deluzija i prosvetljenje tu nisu suprotnosti; već su oni dva lica iste stvarnosti.
Iako deluju suprotno, džane i šikantaza dele zajednički koren: oboje vode ka tišini i radosti oslobođenja. Buda govori o „radosti rođenoj iz povlačenja“, a Dōgen o „darma kapiji radosti i lakoće“ (anraku no hōmon). Obe tradicije ukazuju na istu stvarnost: da mir ne nastaje iz kontrole, već iz prepuštanja.
U ranom budizmu, kraj „usmerenog mišljenja“ predstavljao je prelaz u dublju džanu. U šikantazi, to se ogleda u prepuštanju „neusmerenoj“ svesti, stanju u kojem misao nije neprijatelj, nego prirodna pojava. Dok su džane faze kretanja ka cilju, šikantaza je krug koji već sadrži sve što tražimo. Dōgen bi rekao: „Zmaj pronalazi vodu, tigar se vraća planini“, što znači da se sve vraća na svoje mesto.
Razlika između Budinog sistema džana i Dōgenovog učenja šikantaze ne označava raskid, već je to vitalnost tradicije koja se menja zajedno sa svetom. Rani budizam je bio religija monaha, Mahajana je bila religija svih ljudi, a zen praksa svakog trenutka. U tom smislu, šikantaza nije negacija džana, već njihov unutrašnji preobražaj, a ono što je nekada bilo cilj tako postaje početna tačka.
