Moderno doba religiju često svodi na instituciju, ili samo na moralni sistem. Rudolf Oto je početkom XX veka podsetio da je njen pravi koren nešto mnogo dublje. A to je iskustvo svetog. U svom delu Das Heilige (1917), on je religiju definisao kao susret sa „potpuno drugim“ (das ganz Andere), sa stvarnošću koja izaziva istovremeno i strah i očaranost. To iskustvo drhtaja i privlačnosti., koje je on nazvao numinoznim, nije racionalno, već emocionalno i intuitivno: čovek oseća prisustvo nečeg što prevazilazi razum.
Upravo iz takvog iskustva, kaže Oto, nastaje divinacija, kao pokušaj čoveka da stupi u odnos sa svetim, da protumači znakove i nagovesti volju nevidljivog. Divinacija nije magijski čin, nego slušanje, čin osluškivanja poruke koja dolazi iz sfere božanskog.
Ako Otoovu misao prenesemo u savremeni kontekst, vidimo da je tarot jedna od najupečatljivijih modernih formi tog drevnog čina proricanja. Čitanje tarota nije racionalna interpretacija budućnosti, već ritualna komunikacija sa simbolima koji su nosioci nečeg dubljeg i samim tim svedočanstvo o skrivenom poretku stvarnosti.
Oto bi rekao da čovek kroz tarot ne „prorokuje“, nego da traži značenje u svetu koji je prepun znakova. Karte postaju medij između svesnog i nesvesnog, između profanog i svetog. One se ne „tumače“ logikom, već se osećaju jer, kao što Oto ističe, sveto se nikada ne izražava rečima, nego kroz simbol.
U tarot ikonografiji lako prepoznajemo ono što Otto naziva mysterium tremendum et fascinans: „tajna koja istovremeno izaziva strahopoštovanje i privlačnost“.
• Kula prikazuje strahoviti aspekt svetog: uništenje ego-struktura, nalet božanske sile koja ruši sve lažno.
• Zvezda utelovljuje mysterium tremendum et fascinans: smirenje, nadu i povratak poverenja u poredak kosmosa kao esenciju religijskog iskustva.
• Velika Sveštenica je sam simbol numinoznog: tajanstvena, skrivena, u tišini između svetova.
Svaka karta je, zapravo, teofanija, pojava svetog u simboličkoj slici. Zato Tarot ne govori, on se otkriva, kao što se i sveto „pokazuje“ onome ko ume da ga vidi.
Oto je smatrao da je osećanje svetog univerzalno i da ne pripada samo religijama, već samoj strukturi ljudske svesti. U tom smislu, tarot je moderna forma svetog susreta, prostor gde pojedinac kroz simbole razgovara sa sopstvenom unutrašnjom dubinom, a posredno i sa onim što nadilazi lično.
To iskustvo nije sujeverno, nego numinozno: ono vraća osećaj da svet ima smisao, da znakovi govore, da postoji nešto što nas prevazilazi, ali s čim možemo stupiti u dijalog. Tarot čitanje tada postaje mala intimna i profana liturgija, dakle nešto lično i izvan crkve i crkvenog obreda, svojevrsni čin pažnje prema onom tajanstvenom koje u nama i oko nas diše.
Možemo reći da, gledano iz perspektive Rudolfa Ota, tarot nije sredstvo za predviđanje, nego instrument svetog slušanja. On nas uči da svet nije prazan i mehanički, nego prožet značenjem. U susretu sa kartama ponovo otkrivamo ono što je Oto nazvao „sveto kao potpuno drugo“, A to je ono što nas u isti mah i plaši i ispunjava, što nas čini svesnima da postojimo u svetu koji je, uprkos svemu, još uvek svetinja sam po sebi.
