Tokom prethodnih nekoliko decenija u Srbiji je održano više manifestacija posvećenih Indiji, od izložbi i filmskih večeri do muzičkih i plesnih programa. Ipak, India Fest koji je prošle nedelje, tačnije u subotu 6. septembra, održan u Holi centru sasvim sigurno se može izdvojiti kao drugačiji. Ne po obimu i raznovrsnosti programa, bilo je i ranije festivala sa obilatim programom, već po tome što je ovo, u jednom tradicionalnijem smislu, bilo više okupljanje sa naglaskom na jogu i indijsku duhovnost. Videli smo razne festivale „duhovnosti“ koji su u osnovi imali samo jednu motivaciju, a to je da se zaradi novac. Ovde je bilo jasno da je cilj više bio povezivanje ljudi i prezentacija nečeg mnogo uzvišenijeg od pukog profita.
Ako izuzmemo Pachamama binu na EXIT-u, koja je u neku ruku bila „festival unutar festivala” gde su se mogli sresti i sadržaji koji su bili autentično indijski, kao i Hare Krišna kamp koji se svake godine održava na Letenci, severno od Beograda više od jedne decenije nije bilo indijskih festivala i ovakvih tematskih događaja. A i kada je postojao pokušaj da se prezentuje indijska kultura, to baš i nije bilo urađeno na najbolji način. Naime, u septembru 2010. u Novom Sadu je bila organizovana manifestacija Namaste Serbia, kao deo „Dunavskih noći Adica“, na kojoj je bilo nešto tezgi sa indijskom odećom i hranom iz veganskog restorana, da bi nakon kratkog indijskog programa i čim su otišli prisutni iz indijske ambasade, na binu izašli Zvuci Zmijanja, a posle njih Minđušari iz Knina. Dakle, kad se sve sabere i oduzme neki drugi ciljevi su bili aktuelni, a ne promocija Indije koja je tu očigledno bila sporedna.
Ovaj India Fest je organizovan u saradnji sa Bhakti Marga Srbija, Himalajskom Školom Tradicionalne Joge, Udruženjem Mohanđi Srbija i Satyananda Yoga Srbija. Već to, u najavi, govorilo je da se nešto dobro dešava, budući da je lepo videti različite škole joge da razgovaraju i sarađuju oko nečega. Na regionalnoj duhovnoj sceni je potrebna tolerancija, saradnja i solidarnost zato što kada se prepoznamo u svojim različitostima prepoznaćemo i božansko u svakome od nas.
Sam događaj se odigrao Holi joga centru, u predgrađu Novog Sada naselju Popovica na Fruškoj gori. Holi je prililno poznat centar gde su se održavali različiti seminari, kirtani i slična dešavanja tako da je već poznat ljudima koji dolaze na ovakve događaje. To znači da je njegov izbor predstavljao dobar potez organi
zatora, plus što u neposrednoj blizini postoji i relativno veliki prostor za parking. Ljubazne devojke na ulazu i dobro organizovan sistem prijavljivanja ostavili su dobar prvi utisak već na samom ulasku na festival.
Desno od ulaza nalazio se prostor za indijski bazar, koji je bio prijatno iznenađenje. Na nizu štandova mogla se naći indijska odeća, eterična ulja, knjige o jogi, pa čak i metalni murtiji. Većina indijskih statua koje se kod nas mogu naći nisu baš pogodne za praksu, recimo one koje dolaze sa Temua veoma često su problematične pošto imaju dole otvor koji, kako se smatra, ispušta pranu nakon prana pratište. Koliko puta ste imali priliku da u Srbiji kupite, recimo, oltarski kip Hanumana potpuno ispravno izrađen i upotrebljiv u praksi? Ovde je to bilo moguće. Štand sa indijskim brojanicama bio je naročito zanimljiv. Brojanice su danas među problematičnijim delom opreme za jogu zato što se često ne prave na pravi način, a i neretko se koriste lažna rudrakša zrna i lažno kamenje. O falsifikovanom kamenju smo pisali ovde. Kvalitetne brojanice na Zapadu umeju da budu veoma skupe, a u Indiji je potrebno pronaći gde se mogu kupiti. Na India Festu, na štandu Biharske škole joge brojanice je izložila Vesna Sarasvati, ko je duže na joga sceni u regionu sasvim je verovatno je čuo za nju. Njene brojanice su veoma kvalitetne, a materijal autentičan. Postoji jedna situacija koja spada u domen anegdotskog, kada joj je svojevremeno Sanđaj Rat, po mnogima najbolji indijski astrolog koji je dostupan na Zapadu, prepoznavši kvalitet njenih brojanica i posvećenost sa kojima ih radi, dao blagoslove. Mi iz iskustva možemo reći da su njene brojanice koje su kombinacija rudrakši i spatika, kao i čiste spatik brojanice, veoma moćno pomagalo u mantra sadani. Takođe, bakarne jantre koje je imala na štandu su veoma kvalitetne i nije ih lako naći izvan Indije, a za neke prakse su neophodne tako da je štand na kojem je ona izlagala bio jedna od svetlih tačaka festivala.
Posebno je bio zanimljiv Gaudija Mat štand, vaišbavske tradicije posvećene učenju Ćaitanija Mahaprabua (1486–1534), koji je propagirao bakti (odanu ljubav) prema Krišni. Baktivinoda Takura je u 19. veku sistematizovao njegova učenja koja je zatim njegov učenik Baktisidanta Sarasvati Takura formalno organizovao u Gaudija Mat 1920-ih u Kalkuti. Ovaj pokret ima hramove i misije širom Indije i sveta, sa akcentom na duhovnu edukaciju i verski život, ali u Srbiji već godinama stoji na otprilike istom malom broju učenika. Veoma pristojni i posvećeni ljudi, tako da je šteta što za sada nema veće interesovanje za njihov rad. Na štandu su imali puno lepih slika sa indijskim motivima i veoma pristupčane i povoljne brojanice, tulsi i od nim drveta ispod kojeg se, po predanju, rodio Ćaitanija Mahaprabu. Uz brojanice su išle i gomuki vrećice sa kojima se često viđaju sledbenici Gaudija vaišnavizma ISKCON-a. Ove vrećice za male su veoma praktične zato što sprečavaju da brojanice dodirnu pod ili da se izlože nečistim površinama, sužene su na vrhu da se kroz njih može proturiti kažiprst, koji vaišnave ne koriste za brojanje mantri, već koriste palac i srednji prst. Veoma prijatni ljudi i bilo je zadovoljstvo videti ih tamo.
Naravno, na štandovima je bilo i puno slika duhovnih učitelja škola koje su bile prisutne, bedževa kao recimo na Mohanđijevom štandu, njihovih knjiga, a naročito je knjigama bio bogat štand Biharske škole joge. Osnivač ove škole joge je Šri Svami Satjananda Sarasvati (1923–2009), učenik poznatog učitelja Svami Šivanande iz Rišikeša. Satjananda je želeo da jogu učini praktičnom i dostupnom savremenom čoveku, ne samo kao askezu ili fizičku aktivnost, već kao sistem duhovnog, mentalnog i društvenog razvoja kroz jogu kao
nauku o svesti. Poseban naglasak stavljen je na integraciju joge u svakodnevni život, dakle u porodici, na poslu i u celokupnom društvu. Prevodi njegovih knjiga su veoma uticali na duhovnu scenu SFRJ osamdesetih i lepo ih je bilo ponovo videti, pogotovo što su imali na štandu i neke knjige na engleskom, kao na primer Sri Saundarya Lahari/The Descent i Sri Vijnana Bhairava Tantra/The Ascent od Satjasangananda Sarasvati koje se smatraju … recimo kapitalnim delima za razumevanje ne samo joge već i duhovnosti generalno. Ovakve škole joge i njihovo prisustvo ovde su ono za šta možemo sa pravom reći da čine da je Srbija svet i zato je bilo zadovoljstvo videti mlade osobe zaintersovane za jogu kako se ne bave samo posturalnom jogom, već dolaze do njihovog štanda da traže konkretne naslove, što budi nadu da se generacije koje dolaze neće baviti samo površno jogom, već da će to biti mnogo ozbiljnije i inteligentnije.
U Srbiji retko postoji prilika da se prisustvuje puđama. U okviru hinduističke tradicije 
vaišnavizma, puđa (obožavanje) zauzima centralno mesto kao svakodnevna praksa izražavanja bakti, predane ljubavi prema Bogu. Vaišnavska puđa ne posmatra božanstvo samo kao simbol, već kao realno prisustvo božanskog u materijalnom svetu kroz murti (sveti oblik, najčešće figuru). Stoga se ritualni gestovi ne shvataju metaforično, već kao stvarni izraz služenja i komunikacije sa Bogom. Za vaišnavizam, puđa je izraz ličnog odnosa sa Bogom. Poseban naglasak stavljen je na činjenicu da se kroz materijalne ponude (cveće, voda, hrana, svetlo) zapravo nudi vlastito srce i namera. To je jasno izraženo u Bhagavad-giti (9.26), gde Krišna kaže da prihvata i najmanji dar ponuđen s ljubavlju. Na ovom festivalu posetioci su imali priliku da prisustvuju ovom obredu, što je bila prilika da se upoznaju i sa ovim delom hinduističke prakse. Prisustvovali smo mnogim puđama, možemo zato reći da je predanost i iskrenost bila neupitna i da je ovo bilo zanimljivo i vredno iskustvo.
Omogućavanje obroka na ovakvim događajima je veoma važno. Ko je posećivao velike muzičke festivale po svetu, verovatno je primetio da ISKCON često ima svoje šatore u kojima nudi obroke indijske vegetarijanske hrane. Šta se dogodilo sa najavljenim keteringom na India Festu ostalo je nejasno, ali kuvanje hrane na licu mesta, uz nekoliko jela sa pirinčem, leblebijom i karijem, pokazalo se kao veoma uspešno rešenje koje je u potpunosti zadovoljilo potrebe posetilaca. Bhajan Caffe je nudio čaj i kafu po cenama povoljnijim nego da ste seli u neki kafe u gradu, a svi prisutni su imali pravo na besplatnu limunadu što je bio veoma lep gest. Jako ohrabruje videti da neko deli nešto sa posetiocima, umesto da je tu samo da im uzme novac. 
Za decu je bio obezbeđen i dečiji kutak, Devi Mohan je vodila svesni ples, vežbala se joga, pevali kirtani a ko je želeo mogao je i da se iscrta kanom. Predavanja i panel diskusije su se odvijale u sali Holi centra namenjenoj za to. Diskusija na temu položaja žene u modernom svetu je bila naročito zanimljiva, ali za njom nije zaostajalo ni predavanje Žarka Tršića o ajurvedi, kao ni panel diskusija o poređenju zapadne astrologije i đotiša u kojoj su učestvovali Bojan Šimon i Žarko Tršić.
I šta reći na kraju? U vreme stresa i jakih tenzija, opšte anksioznosti i društvenih podela, nekoliko stotina ljudi je došlo da se na jedan dan prepuste nekoj drugoj, boljoj i harmoničnijoj realnosti. Da li bi mogli da tražimo zamerke na ovaj događaj i njegovu organizaciju? Mogli bi, uvek se može naći neka sitnica koja je mogla biti bolje urađena, ali kome je to bitno? Namera je bila plemenita, festival je delovao urađen sa ljubavlju i poštovanjem za posetioce,sreli smo se sa dosta starih poznanika, upoznali neke nove prijatelje i vratili se kući sa osmesima. Nama je to bilo dovoljno.
