Tržište nakita nikada nije bilo šire dostupno nego danas. Internet prodaja, specijalizovane radnje, ali i ulične tezge i buvljaci nude ogrlice, prstenje i kristale u svim bojama i oblicima. Međutim, iza tog sjaja često se krije prevara. Stručnjaci upozoravaju da se na tržištu nalazi ogromna količina sintetičkog i poludragog kamenja, koje se neretko prodaje kao autentično, ali je u srvari samo jeftina imitacija.
Za kupce, razlika nije samo estetska. Cena između prirodnog ametista i staklene imitacije može biti i desetostruka, ali ono što je važnije je to da za one koji kristale koriste u terapijske ili duhovne svrhe, bilo da je reč o meditaciji, balansiranju energije ili verovanju u lekovita svojstva, lažan kamen ne može imati istu simboliku niti snagu koju mu pripisuju tradicija i uverenja. Zato je poznavanje osnovnih metoda za prepoznavanje pravog od lažnog dragulja postalo važnije nego ikad.
Zbunjujući nazivi za kamenje nisu novost. Još u srednjem veku, svaki crveni kamen, taman, svetliji ili sa primesama crnog, mogao je dobiti naziv „rubin“. Najpoznatiji primer je tzv. Crni prinčev rubin u britanskoj kruni, koji uopšte nije rubin, već spinel. Tek krajem 18. veka razvijena je naučna gemologija koja je omogućila da se dragulji razlikuju po hemijskom sastavu i tvrdoći.
Danas bismo očekivali veću preciznost – i ipak, tržište je prepuno „novih“ imena koja su više marketinški trik nego naučna činjenica.
Pojedini nazivi kamenja zvuče primamljivo, ali kriju sasvim drugo poreklo:
• „Novi žad“ – zapravo serpentin, a ne jadeit ni nefrit.
• „Planinski žad“ – vrsta dolomitnog mermera, nije pravi žad.
• „Žuti žad“ – obično kvarc.
• „Malezijski žad“ – takođe kvarc.
• „Afrički žad“ – opet kvarc.
• „Crni žad“ – u većini slučajeva serpentin, retko nefrit ili jadeit.
• „Žad iz Čing Haja“ – dolomit sa primesama drugih minerala, mekši od pravog žada.
• „Žad mira“ – serpentin pomešan s belim kvarcom.
• „Žuti tirkiz“ – serpentin i kvarc, ne pravi tirkiz.
• „Afrički tirkiz“ – u stvarnosti jaspis, iako tvrđi od pravog tirkiza.
• „Italijanski oniks“ – mermer koji se lako boji, ali nije oniks.
• „Afrički krvavi kamen“ / „Indijski krvavi kamen“ – ovde je naziv tačan, radi se o heliotropu.
• „Jaspis tigraste kože“ – u stvari krečnjak sa šarama, nema veze sa jaspisom.
• „Pčelinji jaspis“ – vulkanski sediment, nije ni jaspis ni ahat.
• „Aqua terra jaspis“ – mermer (poznat i kao „impresioni kamen“).
• „Zelena zemlja jaspis“ – zapravo serpentin.
• „Peridot jaspis“ – opet serpentin.
• „Zebra jaspis“ – mermer sa prugama, nije jaspis.
• „Kineski hrizopras“ – zapravo serpentin.
• „Limun hrizopras“ – magnezit, povremeno prirodno žućkast.
• „Mozaik tirkiz“ – komadići obojenog magnezita spojeni smolom, a ne pravi tirkiz.
• „Zeleni opal“ – obično kalcedon, a ne pravi opal.
• „Crveni malahит“ – mermer sa prugama, ali ne postoji prirodni crveni malahит.
• „Opalin“ ili „Morski opal“ – staklo, ne opal.
• „Fuzionisani kvarc“ – takođe staklo.
• „Zlatni kamen“ ili „Plavi zlatni kamen“ – staklo sa bakarnim opiljcima, dekorativno ali veštačko.
• „Pesak kamen“ ili „Plavi pesak kamen“ – opet staklo (poznato kao goldstone).
• „Crni mahovinski kvarc“ – imitacija od stakla, dok je pravi rutilirani kvarc sasvim drugačiji mineral.
• „Fordit“ (poznat i kao „detroitski ahat“) – nije mineral, već slojevi auto-laka nataloženog u fabrikama.
• „Dugina kalsilika“ – kontroverzna, ali prema GIA studijama uglavnom prah kamena pomešan sa bojama i smolom.
No, pre nego što pokušamo da razlikujemo pravo od lažnog, važno je razumeti pojmove.
• Prirodni kamen nastaje u dubinama zemlje tokom hiljada ili miliona godina. Njegova vrednost dolazi iz retkosti, ali i iz nesavršenosti, inkluzije (unutrašnji tragovi u vidu sitnih mehurića gasa, kapljica tečnosti, kristala drugih minerala ili pukotina zarobljene unutar kamena dok je nastajao, kao i male varijacije u boji) često su dokaz autentičnosti.
• Sintetički kamen stvoren je u laboratoriji, ali sa istim hemijskim sastavom kao prirodni. Na prvi pogled može izgledati savršeno, ali upravo ta savršenost često ga odaje.
• Imitacija je, pak, nešto sasvim drugo. To su komadi stakla, plastike ili smole, obojeni i oblikovani tako da podsećaju na prirodni dragulj. Najjeftinija varijanta, ali i najlakša za prepoznavanje.
Pravo ispitivanje počinje u laboratoriji. U mineralogiji se koriste specijalizovani instrumenti kako bi se utvrdila autentičnost kamena. Refraktometar meri indeks prelamanja svetlosti, što je svojstvo jedinstveno za svaki mineral i koje lažne kopije teško mogu verno imitirati. Polariskop otkriva da li je kamen jednoosni ili dvoosni kristal, dok UV lampa pokazuje fluorescenciju, mnogi sintetički ili obrađeni minerali svetle drugačije od prirodnih. Mikroskop je posebno važan: pod velikim uvećanjem otkrivaju se inkluzije, gasni mehurići ili čak linije rasta koje ukazuju na prirodni proces formiranja.
Za preciznije testove koristi se Mohsova skala tvrdoće: prirodni topaz, koji je na skali osmi po tvrdoći, može ogrebati kvarc, koji zauzima sedmu poziciju. Zato obrnuto, da kvarc ogrebe topaz, nije moguće. Pravi dijamant je praktično nesalomiv, dok će imitacija od kubnog cirkonijuma ostaviti tragove trošenja. U nekim slučajevima rade se i spektroskopske analize koje daju jedinstveni „otisak prsta“ minerala na osnovu apsorpcije svetlosti.
Drugim rečima, iako iskusno oko može odmah naslutiti prevaru, moderna mineralogija daje precizne i nedvosmislene dokaze, razliku između pravog i lažnog kristala moguće je jasno dokazati.
Ali ako nemate pristup laboratorijskoj opremi iskusni gemolozi tvrde da je „oko“ najvažniji alat. Evo nekoliko znakova na koje treba obratiti pažnju:
• Boja: Ako kamen deluje previše ujednačeno, gotovo „savršeno“, to je razlog za sumnju. Prirodni kristali gotovo uvek imaju male prelaze u boji.
• Inkluzije: Pod lupom od 10x često se mogu videti sitni mehurići ili mineralne čestice. Kod staklenih imitacija mehurići su okrugli i pravilni, dok su kod pravih kamena nepravilni i „zamrznuti“ u strukturi.
• Sjaj: Imitacije obično imaju preterani, „plastičan“ odsjaj. Prirodni kamen, iako sjajan, ima dublju i suptilniju refleksiju.
Iako se laboratorijske metode ne mogu zameniti, nekoliko jednostavnih testova može se izvesti kod kuće:
1. Mohs skala tvrdoće – Pravi kvarc (npr. ametist, citrin) može ogrebati staklo. Ako vaš „ametist“ ostavlja samo ogrebotinu na plastici, a ne na staklu, sumnja je opravdana.
2. Test magljenja – Udahnite na kamen. Pravi dragulj će se razmagliti gotovo trenutno, dok će staklo i plastika ostati mutni nekoliko sekundi.
3. Težina – Prirodni kamen je gušći i teži. Ako se predmet čini iznenađujuće laganim, možda držite imitaciju.
4. Temperatura – Autentični kamen ostaje hladan na dodir duže od stakla ili plastike, koji se brzo zagrevaju.
Naravno, laboratorijska analiza je jedini nepogrešivi put. Najpouzdaniji dokaz autentičnosti uvek dolazi u vidu sertifikata koji izdaju priznate ustanove poput GIA (Gemological Institute of America) ili IGI (International Gemological Institute).
