Godine 1968, u planinama Santa Kruz u Kaliforniji, rođena je revolucionarna tehnika za postizanje prosvetljenja. Čarls Berner je, na jednom retkom odmoru, ležao na prolećnom suncu na ležaljci pored prozora, u centru za rast, gledajući u drveće, kada mu je ideja o Intenzivu Prosvetljenja pala na pamet. Iako je njegovo rođenje trajalo samo nekoliko sekundi, Berner je pripremao teren dugi niz godina.
Berner je postavljao duboka pitanja otkako je bio dovoljno star da razmišlja. Kada je imao jedanaest godina, čuo je naučnu emisiju na auto-radiju dok se vraćao kući sa porodicom, sa putovanja u planine. Emisija je bila o mikroorganizmima (tada nazvanim “klicama”) koji razgovaraju jedni s drugima o tome kako će morati da mutiraju jer će ih sulfa, antibiotik tog vremena, uništiti. Planirali su način kako da izbegnu da budu uništeni.
Karakterizacije su ga navele da se zapita da li je možda istina da klice međusobno interaktuju na svestan, svrsishodan način, kako bi preživele i razmnožile se. Pošto je imao izvesno znanje o nauci od roditelja – njegova majka je bila profesionalni naučnik, a otac strastveni čitalac naučnih knjiga – proširio je svoju ideju svesne volje na elektrone, protone i neutrone, osnovne čestice tada poznate. Nesvesno, razmišljao je pomalo kao pan-psihista, koji veruje da sve ima svest, što znači stvari poput stolova i stolica. Danas Berner sebe naziva fundamentalnim pan-psihistom, razlikujući se od pan-psihista po tome što veruje da fundamentalne čestice, kvarkovi i leptoni u svom pravom stanju, lišeni iluzije fizičkog – stvarne nefizičke jedinke – imaju svest i donose izbore koji utiču na život.
Nastavio je da razmišlja o tome šta je zaista istinito i fundamentalno, a u tinejdžerskim godinama je doživeo prosvetljenje kao rezultat intenzivnog proučavanja Lao Ceovog Tao Te Činga. Lao Ce je rekao da svrha vrata nisu vrata, već otvorena vrata. Kao rezultat dubokog razmišljanja o ovoj ideji, Berner je imao svesno, direktno znanje o Taou samog sebe. Nakon toga, potraga za Istinom postala je preovlađujući interes njegovog života, i do svoje dvadesete godine provodio je svaki slobodan trenutak proučavajući sve što je mogao da pronađe na tu temu, radeći tehnike za lični i duhovni rast i na kraju podučavajući druge onome što je učio.
Bio je to problem koji je Berner imao kao učitelj, a koji je doveo do misli koje su mu okupirale um, što je iznenada rezultiralo konceptom Intenziva Prosvetljenja. Tokom godina podučavanja tehnika i principa ličnog rasta, više puta je primetio da ljudi koji su teško napredovali nisu znali ko su, a ljudi koji su brzo napredovali znali su ko su. Oni koji su mislili da su um, ličnost ili telo napredovali su veoma sporo. Kada im je rečeno da dobiju ideju ili sliku, nisu znali ko treba da dobije tu ideju ili sliku. Umesto da prava osoba svesno primenjuje tehniku rasta, to je učinjeno kroz nešto sa čime je osoba nesvesno bila pomešana – telo, um, ličnost, čak i sama svest. Dakle, iako je primena tehnike rasta mogla dovesti do promene u umu, telu, ličnosti ili svesti, ko je izazvao promenu ostao je nepoznat pojedincu i stoga nije postignut nikakav napredak u sposobnosti pojedinca da donosi odluke u vezi sa sobom. Rezultat je bio da ovi ljudi nisu osećali da napreduju, i bili su u pravu! Velika većina je imala ovo iskustvo. Samo tri ili četiri procenta ljudi sa kojima je Berner radio zaista je znalo ko su oni. Svi ostali su bili zbunjeni oko toga. Shvativši to, Berner je pokušao da im kaže. Oko jedan procenat više bi to shvatilo tokom njegovih razgovora. Da bi pokušao da poveća procenat, izumeo je vežbu nazvanu “vežba mačke”, u kojoj je terao ljude da primete da imaju telo i um. Terao bi ih da dodirnu svoje meso i osete ga rukama. Rekao bi: “To je telo.” Zatim bi rekao: “Sada zamislite mačku koju ste poznavali ili videli.” Kada bi to uradili, rekao bi: “To je deo uma.” “Sada primetite ko gleda mačku.” Oko još pola procenta bi svesno, direktno znalo ko je taj ko gleda mačku, ali većina nije.
Šta učiniti sa ovim problemom ljudi koji ne znaju ko su, razmišljao je Berner dok je sedeo gledajući kroz prozor tog prelepog prolećnog popodneva. Odjednom mu je sinulo: Zašto ne uzeti vekovno kontemplativno pitanje “Ko sam ja?” i kombinovati ga sa tehnikama komunikacije u dijadnom formatu koji je bio zamisao njegove supruge Ave. Odmah nakon toga mu je palo na pamet da doda format Zen sešina – i tako je rođen Intenziv Prosvetljenja. Kada su ga kasnije pitali o događaju, rekao je: “Nije bilo da sam seo i dugo razmišljao o tome. Samo sam razmišljao: ‘Kako možemo pomoći ljudima da ubrzaju ovaj proces samoevolucije?’ Iako sam dugo bio upoznat sa zazen tehnikama i jogičkim refleksivnim pristupima, znao sam koliko im je potrebno, i bio sam pomalo obeshrabren mogućnošću da ljudi provedu godine da dođu do mesta gde se probude i shvate ko su, kako bi mogli da počnu da napreduju.“
Ubrzo nakon toga, Berner je nekim svojim učenicima rekao da će održati Intenziv. Nije im mnogo rekao o tome šta će se desiti, samo da će raditi na tome da otkriju ko su i da će biti intenzivno. Upravo je stekao neuređenu parcelu u visokoj pustinji Južne Kalifornije. Kupio je četiri stuba, pobo ih u zemlju, zakucao šperploče odozgo, i kupio hranu za jedan obrok, što je bilo sve što je mogao da priušti. Postavio je mrežu protiv komaraca spolja i raširio nekoliko starih tepiha po golom podu. Došlo je dvadeset i šest ljudi. Kasnije je rekao: “Sve što sam imao bio je bljesak ideje o tome šta bi bio Intenziv Prosvetljenja.”
Svi su ustali rano ujutru i počeli da rade Tehniku Prosvetljenja. Učesnici su uplatili novac, pa je Ava požurila u grad da kupi hranu za ručak i za ostatak Intenziva Prosvetljenja. Učesnici su nastavili da rade na svojim pitanjima. Zatim, na Bernerovo zaprepašćenje, drugog dana, tri osobe su imale svesno, direktno znanje o sebi. Znale su ko su! Očekivao je da će biti potrebno pet do deset Intenziva Prosvetljenja da bi prosvetljenja počela da se pojavljuju, i evo ih drugog dana prvog Intenziva, ikada održanog. Svi su bili zapanjeni. Do kraja Intenziva, blizu četrdeset procenata ljudi koji su prisustvovali imalo je svesno, direktno znanje o sebi.
Entuzijazam je bio visok, pa je pet meseci kasnije Berner održao još jedan Intenziv. Držao ih je sve više i više, i uskoro je savladavao prosečno deset Intenziva Prosvetljenja godišnje. Dva od njih su trajala dve nedelje, a jedan tri nedelje. Probao je sve. Otkrio je šta funkcioniše, a šta ne, kod hiljada ljudi – briljantnih, glupih, normalnih, ludih, brbljivih, ćutljivih – svih vrsta. Konačno, nakon što je održao sedamdeset sedam intenziva, bio je zadovoljan da je uradio sve kako treba, i nije pravio više nikakve promene. Nakon toga, održao je još dvadeset dva intenziva. Njegov devedeset deveti, i poslednji, održan je 1977.
Ovaj tekst je iz uvoda iz knjige, “Svesnost Istine: Priručnik za Intenziv Prosvetljenja”, autora Čarlsa Bernera i Mone Sosne, objavljene 2006. godine (drugo izdanje).
Preveo: Dejan Banović
