Ramana Maharši (1879-1950) bio je indijski mudrac i djivanmukta (oslobođeno biće) koji je učio putu samoispitivanja, naglašavajući direktno iskustvo Sopstva. Rođen kao Venkataraman Ajer 30. decembra 1879. godine u Tiručužiju, selu u Tamil Nadu-u, u Indiji, nije pokazivao nikakve izuzetne duhovne sklonosti u ranom detinjstvu. Njegova porodica je bila pobožna, bramanska porodica, srednje klase.
Ključni događaj se dogodio u njegovom životu u 16. godini. Dok je sedeo sam u kući svog ujaka u Maduraju, iznenada ga je obuzeo intenzivan i nepogrešiv strah od smrti. Umesto da paniči, odlučio je da se direktno suoči sa ovim strahom. Dramatizovao je situaciju, ležeći kao da je mrtav, i posmatrajući šta mu se dešava. Kroz ovu intenzivnu introspekciju, shvatio je da, iako telo može umreti, “Ja” ili istinsko Sopstvo je besmrtno, i nije materija. Ovo duboko iskustvo, koje je kasnije nazvao “akrama mukti” ili “iznenadno oslobođenje”, dovelo je do potpune transformacije u njegovoj svesti i obeležilo njegovo duhovno buđenje.
Nakon ovog saznanja, Venkataraman je izgubio interesovanje za svetovne poslove, uključujući porodični život, i studije. Osetio je neodoljivu duhovnu privlačnost i vezu sa planinom Arunačala, u Tiruvanamalaju. U avgustu 1896. godine, sa 16 godina, napustio je svoj dom i otputovao u Tiruvanamalaj, gde će ostati do kraja života.
Za Ramanu, Arunačala je bila živa sila koja je pomagala u spoznaji Sopstva. Verovao je da brdo ima jedinstvenu moć da čoveku privuče um ka unutra, zaustavi njegove aktivnosti, i učvrsti ga u Srcu, što vodi do raspada ega i spoznaje prave prirode. To je izrazio u svojim pobožnim himnama, kao što je “Pet himni Arunačali”.
Po dolasku u Arunačalu, prvo je boravio u hramu Arunačalešvara, a kasnije u raznim pećinama na brdu, uključujući pećinu Virupakša i Skandašram. Postao je poznat kao Ramana Maharši, što znači “Veliki mudrac”. Pećina Skandašram je bila poslednja pećina, u kojoj je živeo, pre nego što je nastao Šri Ramanasram.
Dok je bio u pećini Skandašram, njegova majka je došla da živi sa njim. Ona je bila stara, i došla je da provede ostatak svog života, sa svojim sinom. Tada, Ramana joj postaje i duhovni vodič.
Nakon smrti Ramanine majke, ona biva sahranjena u podnožju brda Arunačala, a Ramana napušta Skandašram, i nastanjuje se na mestu, gde je ona bila sahranjena, tj, gde je bio grob njegove majke. Kasnije, na istom tom mestu, nastaje Sri Ramanasram.
Ramanino spokojno prisustvo i duboki unutrašnji mir prirodno su privlačili tragaoce i sledbenike ka njemu, iz mnogih delova sveta. Centralno učenje Ramane Maharšija bilo je samoispitivanje (Atma-vičara), sadržano u pitanju “Ko sam ja?”. Učio je da se čovek stalnim okretanjem uma ka unutra i istraživanjem izvora misli “ja”, može deidentifikovati od ega, i prepoznati istinsko, večno Ja. Naglašavao je da Ja nije nešto što se može postići, već je to uvek prisutna stvarnost, koja je zaklonjena umom, tj, njegovom identifikacijom sa telom, i spoljašnjim svetom. Takođe je učio putu predanosti kao podjednako validnom sredstvu za isti cilj, gde se čovek potpuno predaje Bogu ili Ja.
Uprkos rastućem broju sledbenika i konačnom uspostavljanju Šri Ramanašrama, Ramana Maharši je ostao skroman i pristupačan. Podučavao je prvenstveno kroz svoje tiho prisustvo (mauna) i odgovarajući na pitanja posetilaca. Naglašavao je jednostavnost i direktno iskustvo u odnosu na složene rituale ili doktrine. Njegova učenja su bila utemeljena u tradiciji Advaita Vedante, naglašavajući nedualnost postojanja i krajnji identitet individualne duše (Atmana) sa univerzalnom svešću (Braman). Verovao je da istinska sreća i oslobođenje proizilaze iz ove direktne spoznaje sopstvene istinske prirode.
Ramana Maharši je preminuo 14. aprila 1950. godine, u 71. godini života, od posledica raka. Čak i suočen sa fizičkim bolom, zadržao je svoj nepokolebljivi mir, navodeći da dok telo oseća bol, on ne. Njegova učenja i način života nastavljaju da inspirišu duhovne tragaoce širom sveta.
Priredio i preveo: Dejan Banović
