Zašto Daniela Stefanov? Daniela Stefanov je primer nekoga ko kroz rad sa telom, kroz pokret i pažnju ne istražuje samo fizički aspekt, već traga za izražajnošću i unutrašnjom harmonijom i istinom. U svom Art Yoga Studiju Daniela već godinama istražuje prostor gde se susreću umetnost i joga. Kao neko kome su ples i joga suštinska inspiracija, posvetila se izražavanju našeg bića kroz pokret i osluškivanju unutrašnjih tokova kroz svesnost. Iskustvo stečeno u baletskoj školi, na joga i srodnim obukama i radionicama u Evropi i Indiji, kao i kroz lično iskustvo, pretočila je u pristup koji podstiče ne samo telesni razvoj, već i ispoljavanje onoga što jesmo i što nosimo u sebi. Izabrali smo je za sagovornicu zato što njeno delovanje na jedinstven način osvetljava odnos umetnosti i svakodnevice, strukture i slobode, tela i duha. U svetu preopterećenom spoljnim znacima uspeha Art Yoga Centar nas podseća na ono tiho, trajno i suštinsko.
U razgovoru koji sledi dotakli smo se njenog puta, pristupa učenju, uloge žene u duhovnom radu, kao i toga kako pokreti i izražajnost mogu postati put ka istini:
Pitanje: Odrasli ste u porodici muzičara. Na koji način je to oblikovalo vaš senzibilitet i kasniji rad kroz jogu, ples i umetnost? Kako danas doživljavate zvuk u vašem radu sa onima sa kojima radite, kao terapiju, umetnost ili nešto treće?
Odgovor: Moj otac je muzičar, majka etnolog, ali se u jednom razdoblju života bavila pevanjem. I tada, i sada, uživamo u dobroj muzici. Na mojim časovima joge muzika je tu. S obzirom da gotovo uvek počinjemo baletskim vežbama, muzika nas vodi i nosi. Dok vežbamo jogu ona je tiho prisustvo, da bismo na kraju došli do tišine. U muzici možemo da vidimo terapeutski učinak, umetnost; za mene ona je pre svega spona sa dušom.
Pitanje: Završili ste Pravni fakultet, bavili se advokaturom i intelektualnom svojinom, kako ste onda od toga stigli do joge i umetnosti pokreta? Da li ste i tada osećali da postoji unutrašnji poziv za drugačijim putem i kako danas gledate na tu “racionalnu” fazu svog života?
Odgovor: Da, reč je o ne baš jednostavnom periodu mog života. Moje srce i duša nisu bili prisutni u onome čime sam se tada bavila. Ipak, bili su to dragoceni trenuci koji su mi dali strukturu i neki vid sazrevanja. Nakon godina školovanja, pod teretom svih nagomilanih informacija, osećala sam iscrpljenost, ne znajući šta želim i šta mi je potrebno. I danas kada razgovaram sa mladima često čujem isto. Ozbiljno pitanje, rekla bih i dan danas bez pravog odgovora.
Pitanje: Pokrenuli ste program Umetnost voljenja. Šta je bio vaš unutrašnji impuls da osmislite ovakav sadržaj za žene? Kako ih vodite kroz pokret, disanje i zvuk da bi stigle do osećaja vlastite punoće?
Odgovor: “Umetnost voljenja” se trenutno ne održava zbog obaveza koje su nam se nametnule. No, svakako će ponovo zaživeti. Svaka ovakva radionica traži punu pažnju i posvećenost. Program je osmišljen da kroz muziku, jogu, ples, glas pobudimo i osvežimo svoje žensko biće. Savremeni način života kao da guši emotivnost, ranjivost, bliskost, nežnost, opuštanje, kreativnost, duboku čežnju za prepuštanjem. Da bismo sve to dotakle i odledile da tako kažem, potrebno je poverenje, bezbedno okruženje, vreme.
Pitanje: U Art Jogi povezujete jogu, klasični i savremeni ples. Po čemu je vaš pristup drugačiji od klasičnih joga stilova i kako balansirate između strukture (baleta) i slobode (savremenog plesa)?
Odgovor: Trenutno više radimo vežbe iz klasičnog baleta, manje iz savremenog plesa. Vežbe su osmišljene tako da može da ih prati i neko ko nema nikakvo plesno iskustvo. Suština je da nam baletske vežbe, koordinacija, koraci, koji su tako čarobni, bogati i suptilni, pomognu da bolje razumemo i osetimo svoje telo, njegove poruke, pokret, ali i izražajnost svoga bića. Tu senzitivnost koju razvijamo u prostoru za jogu važno je da prenesemo i u svakodnevnicu. Često ovo pomenem.
Pitanje: U vašem radu stalno se provlači ideja o izražajnosti i lepoti pokreta. Da li je svaki pokret umetnički čin ako dolazi iz autentičnosti? Može li joga postati „scenska umetnost“, čak i ako se izvodi samo za sebe? Kako pomažete ljudima da se izraze kroz pokret onda kada su u početku zatvoreni?
Odgovor: Postoji tu jedna začkoljica. U plesu je veoma važna izražajnost, emocija. Ogromna snaga leži u izražajnosti ljudskog bića. Dešavalo mi se da, nakon što odgledam ili odslušam nečije izvođenje koje me dirne, danima nosim to iskustvo u sebi. Kao da te je umetnik, svojom izražajnošću, pozvao i rekao: “Pođi sa mnom, oseti, doživi”. U tom momentu nestaje energetska barijera između izvođača i onoga koji gleda ili sluša, a ostaje direktno iskustvo. U klasičnom plesu recimo, važan je estetski momenat. Obično u baletskoj sali imamo ogledala da bismo mogli da se vidimo i korigujemo, što ima prednosti ali može biti i prepreka. U prostoru za jogu uglavnom nemamo ogledala. Koliko pamtim, majstor joge Ijangar rekao je da je svaka naša pora na koži jedno ogledalce kojim osećamo i “posmatramo” položaj. Takođe, možemo neki položaj besprekorno da izvedemo, no ako nismo budni iznutra, on je beživotan. Tu je i disanje kao vodič i lajtmotiv koji se stalno provlači. Važno je imati u vidu šta je suštinska uloga položaja u jogi kao i činjenicu da su svaki čovek i njegovo telo jedinstveni. Ono što mene zanima jeste kako prožeti ples i jogu tako da obogatimo svoje iskustvo. Moj pristup nije isti kada radimo baletske vežbe i kada vežbamo jogu. Izaći iz kalupa, modlica, suvoparnosti a da suština ne iščezne jeste dobitna kombinacija.
Pitanje: Učestvovali ste na brojnim radionicama u Švedskoj, Indiji, Nemačkoj i drugim zemljama. Koje iskustvo vam je ostavilo najdublji trag? Da li postoji momenat kada ste osetili da ste pronašli „svoj“ pravac?
Odgovor: Da, odlazila sam na razne obuke i radionice. Svaka je bila odgovarajuća puzla u slagalici….do momenta kada je sve to postalo zamka. Plašeći se da u sebi potražim odgovor na koji način želim da se bavim jogom, lutala sam od jedne do druge radionice…možda će ovo pomoći, još malo da usavršim itd. Naravno, ja i danas učim, čitam, sagledavam ono što sam propustila, no to činim radi saznanja, ne iz straha. Kada sam otkrila svoj pristup jogi, došao je na red još važniji korak – da stanem iza sebe i onoga što radim. To sam ja, to je to…nekome odgovara, odlično, nekome ne odgovara, opet odlično. Pitali ste koja je obuka ili radionica ostavila najdublji trag. Dok sam boravila u Švedskoj odlazila sam na radionice posvećene ženama i muškarcima koji žele da istraže svoje najdublje čežnje. Postojale su odvojene grupe i prakse, a onda bismo radili zajedno. Radili smo jogu, energetske vežbe, a najzanimljiviji deo je bio neki vid teatra. Tu smo imali prostor da izrazimo baš ono što najmanje želimo ili smo mogli da radimo na nekoj temi iz svog života. Sećam se žene koja je svoj život doživljavala kao jedan veliki zatvor i dugo nije mogla ništa da izrazi; a onda je taj njen simboličan izlazak van rešetaka kroz pokret bio neverovatan. Zatim je izašla žena koja je kroz maltene šamanski ples i glas iskazala sav svoj bol, gnev i razočarenje kada je otkrila porodičnu tajnu. Devojka koja je plesom izražavala svoju senzualnost, uvela nas je u svet misterije ženskog bića. Hoću da kažem da nosimo ogroman potencijal i kreativnost u sebi. A razni strahovi, osude, odbacivanja samih sebe zatvaraju nas i zaleđuju.
Pitanje: Saradnja sa Jackom Waldasom i njegovi programi Anandansa i Moć pume bili su deo vaše ponude. Šta ste vi lično izvukli iz tih radionica? Da li takav rad pomaže ljudima da probude sopstvenu animalnost i vitalnost?
Odgovor: Jack je plesač i učitelj joge, te su njegove radionice kreativne i specifične. On ima različite programe, za ljude iz sveta joge, plesače…U okviru programa ” Moć pume”, tada kroz vođenu koreografiju, ispitivali smo mekane i fluidne kretnje ove čudesne životinje. Možda smo navikli da nam neka obuka da uputstva ili matrice koje posle možemo da koristimo na svojim časovima. I ovde dobijamo smernice i razjašnjenja, ali je tu i poziv na kreativnost.
Pitanje: Kako biste opisali atmosferu u svom studiju? Po čemu mislite da se vaš prostor razlikuje od ostalih joga studija u Beogradu? Kakvi ljudi dolaze? Da li dolaze zbog tela, duha, umetnosti, ili svega toga zajedno?
Odgovor: Mi zapravo učimo jedni od drugih. Moje usmerenje i podrška su uvek tu. Ipak, ohrabrujem ljude da budu sebi najbolji prijatelji, da osete sebe i svoje telo jer niko ne može bolje. Svaki položaj nam priča priču, samo za nas, koju treba da oslušnemo. Možda nije toliko važno iz kojih razloga ljudi dolaze da vežbaju, već šta mi zajedno možemo da uradimo. I ako neko dođe samo radi fizičkog vežbanja, moja je uloga da nađem način i uputim na suštinu…a to smi mi, naša bit.
Pitanje: U radu sa ženama koristite različite tradicije. od taoističkih vežbi do baleta. Kako birate tehnike koje ćete uključiti?
Odgovor: Biram ono što sam i sama iskusila, što je u skladu sa programom časa ili radionice, i naravno onima koji su tu.
Pitanje: Rekli ste da je joga za vas umetnost življenja. Šta za vas danas znači živeti umetnički, iznutra? Kako izgleda vaša lična praksa kroz dan? Šta biste poručili ženama koje tek osećaju da žele da krenu ovim putem, ali se boje da “nisu dovoljno fleksibilne”, “nisu za umetnost” itd.?
Odgovor: Jeste, joga je za mene umetnost, od toga kako dišemo, kako se krećemo, kako se nosimo sa emocijama, osećanjima, mislima, kako živimo….To je moja unutrašnja praksa, svakodnevno. Mnogi od nas tokom života prime toliko kritike i osujećenja da onda u sebi nastavljamo da nosimo bičeve osude i neprihvatanja kojima se po potrebi dobro pecnemo. Zatim sebi uskraćujemo ono za čim čeznemo i što zaista želimo. Često pomislim na poslovicu: “Ako ne sada, kada?”
Pitanje: Jasmina Puljo bila je pionirka joge u Beogradu, umetnica koja je spojila balet i duhovnu praksu, ali danas gotovo da ne postoje tekstovi o njoj i njenom radu. Da li mislite da imamo kulturu zaborava i da lako zaboravljamo ljude koji su ostavili dubok trag, ali nisu bili dovoljno glasni ili institucionalno priznati? Da li mislite da bi generacije koje dolaze mogle da pronađu inspiraciju u ličnostima poput Jasmine Puljo i šta je potrebno da bi priče o takvim osobama ponovo zaživele u kolektivnom pamćenju?
Odgovor: Prva asocijacija na početke joge u Beogradu svakako je vezana za ime Jasmine Puljo. U jednoj od njenih knjiga, uz joga položaje, pojašnjava pojedine baletske kretnje. Tu su i fotografije u baletskim patikama. Gđa Jasmina je bila balerina i koliko pamtim, učila je ples od profesorki koje su postavile temelje baleta u našem gradu poput Jelene Poljakove, Bologovske, Nine Kirsanove. U pravu ste kada kažete da ovde imamo kulturu zaborava i da lako zaboravljamo ljude koji su ostavili dubok trag ili ih se setimo posthumno. Veoma je važno dokumentovati suštinske stvari iz života i stvaralaštva tih ljudi. Sigurna sam da bi mladima to bila prava inspiracija ako im se ponudi na zanimljiv način.
Pitanje: Hvala vam na ovom razgovoru i za kraj pitanje šta biste želeli da ostane iza vas, ne kao priznanje, već kao trag?
Odgovor:Hvala i Vama. Kao što sam pomenula, veoma me zanima prožimanje prakse joge i plesnih elemenata. Istražujem gde se to dodiruju, razilaze, prepliću, dopunjavaju. Možda jednog dana objedinim i zapišem ova svoja istraživanja. Neka život pokaže.
Art Yoga Centar je studio koji spaja jogu i umetnost. Na časovima joge i baleta radi se u malim grupama uz posvećen, individualni pristup. Časovi se održavaju na adresama: Jurija Gagarina 239, blok 45, Novi Beograd i Djuke Dinić 7, Vukov spomenik, Beograd
Više informacija o časovima i lokacijama na kojima se održavaju možete naći na adresi:
