Ideja da Vede nisu ljudskog porekla ne potiče iz samih Veda. Ona se javlja kasnije, u mimansa tradiciji staroj oko 2000 godina, u vremenu kada su se bramani takmičili s budistima, koji su sve budističke ideje pratili do ljudskog izvora, mudrog učitelja, Bude. U očima kolonijalnih učenih ljudi iz 19. veka, činilo se da se vedske ideje smatraju otkrovenjem, dakle religijom. Budizam je, s druge strane, viđen kao sekularna filozofija. Ovo pogrešno razumevanje opstaje čak i u savremenim udžbenicima istorije u Indiji. Sam Buda je svoje ideje smatrao večnim (sanatan), a ne proizvodom ljudske istorije ili uma.
Zapravo, najranije zabeleženo budističko predanje govori o više Buda, onima koji su živeli pre tzv. istorijskog Bude i onima koji će doći kasnije. Čak je i Ašoka posećivao mesta posvećena najmanje dvojici Buddha, ne samo jednom, detalj koji se često briše iz modernih prikaza maurijskog doba.
Bramani su Vede nazivali šruti (otkriveno), kako bi ih razlikovali od kasnijih tekstova koji su nazivani smriti (zapamćeno). Njihovi razlozi za to su bili praktični, smriti tekstovi su odgovarali potrebama različitih bramanskih zajednica koje su migrirale u razne krajeve potkontinenta. Otkriveni tekstovi su ostajali kao osnovni koren, dok su zapamćeni tekstovi bili prilagođene grane.
Međutim, kolonijalni naučnici su zaključili da su čak i drevni Indijci, poput njih samih, pravili razliku između “religije civilizovanih” i “mitova divljaka”. Veda je bila religija. Hramovske prakse su bile paganske, idolopokloničke, zasnovane na pričama. Rani hinduistički reformatori iz 20. veka, posramljeni, tvrdili su da se Indusi moraju „vratiti Vedama“ i odbaciti hramovsku praksu. Ali političari 21. veka iz redova hindutve su shvatili da, kako bi mobilisali glasače, moraju poštovati narodnu veru, a ne akademske argumente.
Reč njaja danas u hindiju znači “pravda”. Međutim, pre 2000 godina, ta ista reč je u sanskritu imala drugo značenje: epistemologija, iliti kako znamo ono što znamo.
Slično tome, reč itihasa danas u hindiju znači “istorija”. Ali pre 3000 godina, itihasa-purana iz Atarva Vede značila je priče o bogovima i ljudima, korpus mitova. Pre otprilike 2500 godina, u Čandogja upanišadi, tim mitovima je dat status pete Vede, jer su prenosili vedske ideje ženama i „niskorođenim“ muškarcima.
Neki Indusi su uvereni da je reč mit namerno izvedena iz sanskrtske reči mithja (ograničena istina, neistina). Suprotno od mithja je satja (istina). Tako se mitologija, u hinduističkom svetu, uzima kao proučavanje neistina. Ne pomaže ni to što se u svakodnevnom govoru reč mit koristi kao sinonim za izmišljotinu i fantaziju.
Podela između „mitologije“ i „istorije“ dogodila se u Evropi tek u 19. veku, kada se domen naučnog metoda (znanja zasnovanog na skepticizmu, merenju i eksperimentu) proširio s materijalnog na društveni svet. Reč „istorija“ potiče od grčke reči historia (istraženo znanje). Mit je izveden iz grčke reči mitos (narativ koji objašnjava). Mitos stoji nasuprot logosu (analiza koja objašnjava).
Ali u hrišćanskoj Evropi, logos ima drugačije značenje, piše se velikim slovom: Logos. Logos znači Bog. Tako da je za hrišćanina, mitos lažni bog. Mitologija je, u hrišćanskom svetu, postala proučavanje lažnih bogova, uključujući grčke i hinduističke bogove.
Ova konfuzija pojmova objašnjava zašto se hrišćani osećaju ugroženo logikom i naukom, dok se Indusi osećaju ugroženo mitologijom. I to je svet u kojem živimo.
Autor: D. P.
