„Poriv ka nagosti, koji proizilazi iz čovekove izvorne prirode kao ogoljene životinje, bio je potisnut civilizacijom“, zapisao je nudista Moris Parmli u svojoj knjizi Nudizam u savremenom životu (1941 [1927]: 31). Parmli je bio lekar, svestan, iako donekle kritičan prema Frojdovom radu, čiji se odjeci mogu čuti u ovoj povezanosti civilizacije i potiskivanja. Ipak, ideja o civilizaciji kao gubitku nije samo savremena (iako u modernitetu dobija specifične oblike). Ni korišćenje odeće kao simbola tog gubitka nije nova pojava. Na kraju krajeva, obe ove ideje su sadržane u priči o Adamu i Evi, koja početak ljudske kulture prikazuje kao pad iz milosti, pri čemu je odeća simbol par excellence tog gubitka i otuđenja među ljudima. U tom smislu, hrišćanska tradicija je utemeljena na ambivalenciji prema kulturi, koja se zamišlja kao plod neposlušnosti, otuđenja od Boga, a može biti u potpunosti iskupljena tek na kraju ljudske istorije.
Paradoksalna predstava civilizacije kao osiromašenja postaje osnovna tačka moderne imaginacije, drugo lice modernističkog optimizma. Otuđenje od prirode i autentičnog sebe, gubitak svetog, uništenje tradicionalnog načina života i sivilost industrijskih gradova, sve su to ključne teme modernog duha. Nostalgija i nestabilnost nisu sporedni efekti moderniteta, već njegova sama suština. One su naličje njegovih progresivnih narativa, vere u razum, nade u budućnost i ushićenja naučnim, medicinskim i tehnološkim napretkom. Isto tako, kako tvrdi Karl Tepfer, američki kulturni teoretičar i istoričar, najpoznatiji po svom radu na polju nemačke modernosti, tela, plesa i performativnih umetnosti, posebno u kontekstu Weimarske Republike i kulture ekspresionizma, modernitet nikada nije slavio racionalistički ili tehnološki trijumf razuma nad telom. Germanska kultura tela, na primer, predstavljala je naročito ambiciozan pokušaj da se modernitet fizički izrazi kroz telo, i da se samo telo posmatra kao manifestacija modernističke želje. Modernitet, dakle, mora biti shvaćen kao složen, protivrečan i rascepljen; u stvari, a nestabilnost je u srži nemačkog modernizma: „tela su moderna jer proizvode značajne percepcione nestabilnosti.“
Nudizam s početka dvadesetog veka predstavlja intrigantnu prizmu kroz koju se može sagledati ambivalentnost moderne, jer se njegove diskusije jasno bore i sa dobitima i sa gubicima civilizacije. U nudističkim spisima prepoznajemo kako frojdovsku ideju represije kao osnove civilizacije, tako i stariju hrišćansku metaforu odeće kao znaka gubitka ljudske nevinosti.
Iako je nudizam uvek bio kontroverzan, uživao je značajnu popularnost u Evropi u prvim decenijama 20. veka. U svom odnosu prema modernom društvu, stajao je u paradoksalnom položaju. Nudizam je predstavljao eksplicitnu kritiku savremene civilizacije, istovremeno nostalgičnu težnju ka rajskoj prošlosti i utopijsku projekciju buduće, zdravije i egalitarnije ere. S jedne strane, modernost je u nudizmu viđena kao stanje pada, pa nudistički tekstovi sadrže elemente nostalgije, žaljenja, ali i kritike i to posebno klasnih razlika, materijalizma i pritisaka urbanog, industrijalizovanog života. Civilizacija nije ispunila svoja obećanja, a nakon Prvog svetskog rata, više se nije mogla smatrati blagotvornom.
Nudistička kritika modernosti bila je, dakle, duboko prožeta savremenim diskursima, psihologijom, seksologijom i feminizmom. Nudizam je, u tom ključu, bio svesno radikalan, progresivan i utopijski, mnogi nudisti verovali su da je to jedini održivi pravac za buduće društvo. Pozivali su svoje čitaoce da odbace sujeverje, licemerje i „staro“ razmišljanje, naročito po pitanjima pola i seksualnosti, i da im se pridruže u stvaranju Novog Edena.
U ranim nudističkim spisima, telesni stid bio je ključna tema. Mnogi bi se složili sa Norbertom Elijasom, nemačko-britanski sociolog poznat po svom interdisciplinarnom pristupu i duboko uticajnim radovima o civilizacijskom razvoju, kontroli emocija, društvenim običajima i procesima modernizacije, koji je proces modernizacije opisao kao širenje „praga stida“. Moderni odnos prema telu za njega je sve privatniji i potencijalno sramotniji, a ovu psihološku dinamiku uporedio je s biblijskim: „i videše da su goli, i postideše se“.
Pošto su mnogi nudisti bili hrišćani, okretali su se Bibliji u potrazi za objašnjenjem porekla stida. Neki su tvrdili da stid potiče iz zastarele forme hrišćanske misli. Na primer, engleski sveštenik Norvud, pišući 1933. godine, tvrdio je da je zabrana golotinje potekla iz toksičnog dualizma duha i tela, prisutnog u ranoj crkvi. Pozivao je na modernu, racionalnu verziju hrišćanstva koja bi napustila dualizam i „oslobodila“ telo višedecenijskog potiskivanja.
Sličnu filozofiju delio je i francuski ekar Fransoa Fužera de David de Lastur, koji je tvrdio da ideja o telesnoj nečistoći više nije logična u savremenom dobu. Mnogi nudisti su odeću doživljavali kao fizički, seksualni i moralni problem. U svetlu ambivalentnosti golotinje i odeće u judeo-hrišćanskoj tradiciji, nudisti su pokušali da redefinišu ove simbole. U priči o Adamu i Evi postoji dvostruka golotinja: prvobitna, nevina, i postlapsarska, stidna i grešna. Odeća je, samim tim, dvoznačna: rešenje i podsetnik na greh.
Argument da totalna golotinja deluje čednije od delimičnog oblačenja bio je česta tačka u nudističkoj retorici. Neke hrišćanske žene nudistkinje su golotinju nazivale „najskromnijom haljinom ikada izmišljenom“. Pritom, moderna nauka, naročito seksologija, pružila je dodatni legitimitet ideji da je golotinja terapeutska, naročito u razbijanju kompleksa i stida.
Pitanje roda bilo je u samom središtu nudističke prakse i filozofije. Žene su za nudiste bile i izazov i rešenje: teže su ih regrutovali, ali njihovo prisustvo dokazivalo je da nudizam nije seksualno izopačen. Mnogi (muški) autori izražavali su poštovanje prema ženskoj hrabrosti i nezavisnosti. Na primer, Norvud je hvalio svoju suprugu zbog toga što mu se pridružila u nudističkom životu, opisujući to kao čin velike nezavisnosti.
U Nemačkoj je rad lekarke Bes Mencendik, koja je promovisala golotinju radi ženske telesne snage i samopouzdanja, imao ogroman uticaj, naročito među instruktorkama gimnastike.
Nudizam se često vezivao uz feminizam. Parmli je tvrdio da je „gimnosofija“ prirodan nastavak ženskog oslobađanja, jer ukida veštačke razlike u oblačenju i razotkriva stvarne razlike među polovima. On je tvrdio da je stid ženama nametnut i da se mora osporiti i kulturološki i politički. Nudizam je tako bio viđen kao sredstvo za rušenje licemerja, osnaživanje žena i postizanje istinske ravnoteže među polovima.
Za nudiste, povratak prirodi nije bio samo simbolički čin. Većina ranih nudističkih klubova insistirala je na fizičkoj aktivnosti na otvorenom, planinarenju, plivanju, vežbanju. Odlazak iz grada bio je oblik bekstva i regeneracije. U Istočnoj Nemačkoj, pogođenoj depresijom, nudizam je doživljavan kao socijalistički odgovor na urbanu bedu. Ne čudi što je nacistički režim zabranio nudizam, ne zbog golotinje same po sebi (budući da su goli ideali krasili i nacističku ikonografiju), već zbog toga što je pokret bio suviše popularan i politički vezan za levicu.
Za Parmlija, nudizam je značio „normalno srodstvo sa prirodom“. Nagost nije bila samo estetska, već i ontološka tvrdnja: bez odeće, čovek postaje ponovo deo sveta, a ne njegov gospodarujući posmatrač.
Sa druge strane, neki nudisti, poput Nemca Hansa Surena, bili su oduševljeni pobornici sunčeve svetlosti i otvorenog prostora. Njegova knjiga Čovek i sunce počinje rečima:
„Pozdrav vama, ljubitelji sunca! Vi nosite žarke čežnje u svojim srcima! Čežnje za toplim sunčevim zracima, plavim nebom, svetlošću i prirodom; za pobedničkom snagom, duhovnim uzvišenjem i detinjom verom. Teško podnosite bič svakodnevnog rada i nemilost savremenog sveta. Oduševljeno se radujete i najmanjem tračku svetlosti koji pozlati oltar vaših čežnji. Iz strasti prema suncu rađa se uzvišeni hram idealizma. Zdravo da ste, vi koji volite sunce i svetlost, strasno, otvoreno, gorljivo!”
Međutim, kao samosvesno moderan pokret, nudizam je spajao ljubav prema prirodi sa ljubavlju prema napretku. Mnogi nudisti nisu želeli da se njihova praksa tumači kao kult primitivnog ili kao deo pokreta povratka prirodi i smatrali su da je ideja da nudisti žele da odbace sve što je veštačko „očigledna besmislica”. Slično tome, Norvud je tvrdio:
„Nudizam, u pravom smislu, nema nikakve veze sa pokretom povratka prirodi. Nudisti se brinu o fizičkoj spremnosti i zato pažljivo proučavaju ishranu, ali nema nužne veze između društvene golotinje i vegetarijanstva, pa čak ni uzdržavanja od duvana i alkohola”
Slično su razmišljali i članovi francuske grupe Prijatelji života (Amis de Vivre), koju je predvodio Marsel Kijen de Monžo:
„Daleko smo od ideje da je povratak prirodi univerzalni lek; uzimamo iz prirode samo ono što nam koristi, kao što iz civilizacije i progresa odbacujemo samo ono što šteti našem blagostanju”
Ovakvi argumenti bili su ključni u odbrani nudizma od optužbi da je reč o pokretu čudaka. U uvodu knjige Fransis i Mejson Meril, Među nudistima, Džon Langdon-Dejvis (J trudio se da pokret predstavi kao pragmatičan i razumljiv Amerikancima:
„Verujem da će ova knjiga biti vredna upravo zato što pokazuje da pokret ka većem uživanju u golotinji ne dolazi od čudaka, esteta ili emocionalno nestabilnih ljudi koji pokušavaju da žive samo od orašastih plodova, otkriju večni pokretač ili vam pričaju o svom Edipovskom kompleksu, već od atletski građenih ljudi punih energije, koji provode vreme napolju i ne pate od previše ‘izama’. Kao takav, pokret bi trebalo da privuče Amerikance i da nas za nekoliko godina dovede do letnjih kampova gde će bledilo gradskog čoveka biti isprano u losionu vazduha i sunčevih zraka”
Filip Melor i Kris Šiling (Philip Mellor i Chris Shilling) smatrali su da je obnovljeni interes modernog čoveka za prirodu, i njeno romantizovanje, reakcija na sve dublju desakralizaciju moderne kulture. To je, kako kažu, pokušaj da se „ponovno osveti profano” (1997: 26). Iako su nudističke fotografije sa veselim nimfama, devojkama i virilnim muškarcima podsećale na mitove i prošlost, nudizam se u svojoj suštini nije zalagao za povratak prirodi, već za suočavanje sa „dva osnovna ljudska problema, odnosa čoveka prema prirodi i prema drugim ljudima”. Za Parmlija, priroda nije idealizovana već sagledana racionalno, kao mešavina „dobrog“ i „lošeg“. Blagotvorna strana prirode najviše se uživa nag, ali odeća, oružje i alati ostaju korisni u suočavanju sa njenim opasnim stranama (str. 15).
Ukratko, nudisti su želeli da spoje najbolje iz oba sveta — da uživaju u prirodi u ime progresa. Kako je Parmlij rekao:
„Nova gimnosofija je filozofija i prirode i kulturne evolucije”
U celini gledano, nudisti su sebe predstavljali kao borce za razum. Iako nudizam može da se tumači i kao pokušaj resakralizacije tela i prirode, neophodno je imati u vidu i naučne i racionalne ambicije koje su mnogi predstavnici ovog pokreta isticali — racionalnost koju je Langdon-Dejvis sjajno formulisao tvrdnjom da će sujeverje u „moralnu i fizičku nužnost odeće” postepeno biti potkopano „naučnom razumnošću skidanja iste”.
Naposletku, istorija helioterapije i nudizma otkriva niz dubokih ambivalencija koje su odražavale, a često i pojačavale, rasne, klasne i ideološke napetosti epohe. Iako su obe prakse u početku zamišljene kao projekti regeneracije i oslobađanja čoveka, kroz povratak prirodi, kroz izlečenje tela svetlošću i oslobađanje od stega industrijskog i moralnog društva, one su bile prožete diskursima koji su neizbežno kompromitovani društvenim normama i političkim ideologijama svog vremena.
Sa jedne strane, retorika svetla i tame, zdravlja i bolesti, jasno se oslanjala na hrišćansku metaforiku, ali ju je u modernom kontekstu sve češće pratio gotovo neizbežan rasistički prizvuk. Težnja ka „suncem obasjanom“ telu koje otelotvoruje zdravlje i „prirodnost“ neminovno se sudarala sa idejama o rasi, pogotovo kada su helioterapeuti i nudisti morali da se suoče sa paradoksom da je tamna, osunčana koža znak zdravlja, dok je svetla, evropska koža simptom zatvorenosti, slabosti i degeneracije. U tom kontekstu, kritika beline, poput one koju je formulisao nemački pisac, esejista, izdavač i kulturni kritičar, poznat kao jedan od pionira nemačkog nudističkog (Frei-Körper-Kultur – FKK) i vitalističkog pokreta krajem 19. i početkom 20. veka Hans Pudor, ne oslobađa se lako rasističkog okvira; umesto da ukine hijerarhije, ona ih rekodira kroz biološke i estetske kriterijume.
S druge strane, nudizam je pokušavao da deluje kao društveno egalitarni pokret, da poništi klasne razlike koje odeća simbolizuje i održava, da ukine otuđenje između tela i prirode, kao i između čoveka i čoveka. Međutim, idealizacija zdravog, lepog, skladnog tela često je vodila u isključivanje „nepoželjnih“ tela, onih bolesnih, oštećenih, ružnih ili jednostavno neprivlačnih. Tako se humanistički ideal univerzalnosti vrlo lako preobrazio u estetski i implicitno eugenički projekat, u kojem samo „najlepši“ imaju pravo na punu golotinju i sunce. Iz toga je proistekla unutrašnja kontradikcija: dok su neki nudisti i helioterapeuti odbacivali fašističke i rasističke ideologije, drugi su ih bez zazora prisvajali, uvereni da je njihova vizija obnove tela i rase upravo ono što civilizaciji nedostaje.
U tom smislu, nudizam i helioterapija predstavljaju paradigmatski primer modernog pokušaja da se pomire priroda i kultura, ali i upozorenje na to kako i najidealizovanije zamisli o telu, svetlosti i zdravlju mogu biti, i često jesu bile, zloupotrebljene u službi moći, isključenja i ideološke kontrole. Danas, kada su ove prakse marginalizovane, možemo ih čitati kao istorijski dokument jednog vremena u kojem su se težnje za oslobađanjem čoveka susretale sa njegovim najmračnijim projekcijama. Njihovo nasleđe nas podseća da je i telo, ogoljeno, osunčano i oslobođeno, ne samo prirodan, već duboko politički konstrukt.
