Jedna od najraširenijih zabluda u vezi sa tantričkom jogom jeste poistovećivanje sa Kamašastrom. drevnom indijskom disciplinom o umetnosti ljubavi, zavođenja i telesnog zadovoljstva. Ovde ćemo više govoriti o vadžrajana pristupu, dakle tibetanski pogled na stvari, nego o indijskoj tantric. Iako obe tradicije koriste telo kao sredstvo prakse, njihovi ciljevi, metode i filozofski temelji su radikalno različiti. To ne znači da nemaju vezu, Kamašastra u neku ruku jeste socijalni okvir koji omogućuje da se praktikuje tantra, ali su im dometi različiti. Isto odstojanje, ali različite mete, što bi se reklo.
Kamašastra je nastala u kontekstu dvorskog, urbanog društva starog indijskog sveta. Namera ove literature bila je da obrazuje kulturnu elitu o tome kako se pristojno, estetski i vešto vodi ljubavni život. Fokus je bio na užitku, skladnom ponašanju i rafiniranim međuljudskim odnosima, bez obelodanjene duhovne ambicije da se transcendentira svet.
Suprotno tome, tantrička joga, naročito u okviru Vadžrajanine škole tibetskog budizma, koristi telesnost, uključujući i seksualnu energiju, kao oruđe za unutrašnju transformaciju i duhovno oslobođenje. Seksualna unija u ovom kontekstu (karmamudra) nije ni hedonistička ni romantična; ona je sredstvo sublimacije sirove životne sile (prana, lung, vaju) u iskustvo tzv. jasnog svetla, suptilnog stanja svesti koje vodi ka potpunom buđenju.
Zanimljivo je, međutim, da su tibetski tantrički majstori ipak priznali tehničku vrednost Kamašastre, ali su je preusmerili iz njenog prvobitnog, svetovnog konteksta ka duhovnim ciljevima. U ovom duhu, pojedini tibetski učitelji, poput velikog učenjaka žu Mipam pisali su priručnike za jogine i jogine koji su bili u braku i živeli domaćinske živote, koristeći kamašastrička znanja kao pripremu za praksu tantričke seksualne joge. Tako se jedan dvorski priručnik o ljubavi transformisao u praktični vodič za mistični put oslobođenja.
Ovu preobrazbu najjasnije osvetljava učenje savremenog tantričkog učitelja Dr Nide Čenagcanga, koji pojašnjava da praksa tzv. Og-go Dechen Lam (“Put Velikog Blaženstva Donjih Vrata“) predstavlja jedinstvenu tantričku sadanu preživelu u tibetskom budizmu, potpuno odsutnu iz klasičnih mahajanskih i teravadskih budističkih tradicija. U Ningma školi tibetskog budizma, ovaj metod se ubraja u praksu Anu joge, dok se u Sarma školi svrstava u završnu fazu dzogrim – tzv. fazu ispunjenja.
U okviru napredne tantričke obuke poznate kao četiri inicijacije, tek treća, inicijacija mudrosti (ye shes wang), sadrži detaljna uputstva o ovom putu. Kroz ovu praksu, seksualna energija se transformiše u jasnoću svesti i spoznaju prave prirode stvarnosti, što je u srži budističkog cilja prosvetljenja.
Važno je naglasiti razliku između svetovne seksualne prakse (kamašastra) i tantričke seksualne joge (karmamudra). Prva teži zadovoljstvu; druga teži oslobođenju. Kamašastra ostaje unutar granica sveta, uživanja, želja i identiteta, dok tantrička praksa, ukoliko se pravilno sprovodi pod vodstvom kvalifikovanog učitelja, vodi praktikanta s onu stranu sveta, u stanje nadindividualne svesti i bezuslovne slobode.
U tom smislu, moderni pokušaji da se tantra svede na seksualne tehnike za „bolji seks” promašuju suštinu. Tantrička seksualna praksa nije igra za znatiželjne, već izuzetno suptilan, moćan i potencijalno opasan metod koji zahteva duboko razumevanje tela, energetike i svesti. Bez tog razumevanja, kako kaže jedan tibetski tekst, ovakve prakse mogu dovesti do ozbiljnih fizičkih i mentalnih poremećaja, a ne do prosvetljenja.
