Iako kritika često navodi da je album Blue vrhunac u karijeri Džoni Mičel, mi smo izabrali njen osmi album Hejira i ne samo zato što kombinuje džez, folk i rok elemente u jedinstven zvuk. Izabrali smo ga zato što ima jednu duboko ličnu crtu i svedoči o jednom veoma autentičnom, ali i iznenađujućem, duhovnom iskustvu. No krenimo redom.
Džoni Mičel je jedna od najuticajnijih i najoriginalnijih kantautorki u istoriji američke muzike. Njen glas je prerastao u simbol izražavanja autentičnosti i lične slobode, zbog čega je postala jedna od ključnih figura kontrakulturnog pokreta 1960-ih i 70-ih koja je artikulisala stav buntovnih mladih ljudi koji su se suprotstavljali establišmentu i tražili novu vrstu umetničkog izraza.
Njena muzika je bila i kritika društva koja je raskrinkavala licemerje i ograničenja vremena u kojem je živela inspirišući mnoge muzičare i aktiviste. To je načinilo jednim od simbola američkog roka kao pokreta otpora i slobode. Hejira je tematski, album inspirisan njenim samotnim putovanjem Amerikom, od Mejna do Los Anđelesa. Naslov Hejira (arapski: hidžra) znači „emigracija“ ili „beg“. U širem smislu označava svaki beg od opasnosti, ali se najčešće koristi za označavanje ključnog događaja u islamskoj istoriji, bekstva proroka Muhameda iz Meke u Medinu 622. godine, kako bi izbegao progon. Taj događaj označava početak muslimanske ere i islamski kalendar upravo od te godine računa vreme.
U prenesenom značenju, može označavati i putovanje ili bekstvo velike grupe ljudi iz neprijateljskog ili represivnog okruženja, tražeći sigurnost, duhovni mir ili novi početak.
Kada je Džoni Mičel izabrala Hejira kao naslov svog albuma iz 1976. godine, upotrebila je ovu reč ne u istorijskom i religijskom, već ličnom i metaforičkom smislu kao simbol njenog ličnog bega, ali i samopronalaženja.
U muzičkom smislu Hejira je evolucija njenih albuma od okvira koji je definisao pretežno folk zvuk ka suptilnijem, sofisticiranijem izrazu prožetom džez uticajima. Ipak, ta promena ne narušava njen prepoznatljiv stil; naprotiv, Džoni Mičel ga ovim albumom dodatno produbljuje i individualizuje, ostajući verna svom introspektivnom i lirskom izrazu. U fokusu je gitara koju ona svira prstima,što dodaje složenost i emotivnu dubinu pesmama, istovremeno ostavljajući prostor za improvizaciju.
Bas Džako Pastorijusa je jedan od ključnih elemenata na albumu i fluidnom i melodičnom linijom unosi džez notu i svojevrsnu dubinu, često delujući kao dodatni glas u muzici, naročito u pesmama kao što su Coyote i Refuge of the Roads. Džako Pastorijusa (1951–1987) bio je američki basista, kompozitor i aranžer, čiji je pristup značajno uticao uticao na džez, fuziju, pa čak i popularnu muziku. Započeo je karijeru kao bubnjar, ali je prešao na bas nakon što je povredio ruku. Vrlo brzo je razvio prepoznatljiv stil sviranja bez prstiju (fretless bass), čime je stvorio mekši, “pevački” ton koji je ranije bio nečuven za električni bas. Kombinovao je harmonije, akorde, perkusivne efekte, brze pasaže i melodijske linije, tretirajući bas kao solo instrument, ravnopravan s gitarom ili klavirom. Najpoznatiji je po članstvu u džez fjužn grupi Weather Report, s kojom je snimio neke od njihovih najvažnijih albuma
Drugi instrumenti su minimalno zastupljeni, što omogućava da se fokus zadrži na gitari, vokalu i basu. Hejira je žanrovski teško odrediva. Iako su mnogi kritičari stavljali oznaku džez albuma zbog improvizovanih harmonija i Pastoriusovog basa, u stvari u pitanju je hibrid folka, džeza i roka. Pesme ne slede konvencionalne strukture pop ili folk muzike, I ne oslanjaju se na standardne refrene i melodije koje se lako pamte. Pre su to kombinovane introspektivne i slobodne forme, uz slojevite vokalne fraze.
Neki momenti, poput Blue Motel Room, bliži su standardnom bluz i džez izrazu sa čak laundž atmosferom, dok su pesme kao što je Amelia bliže tradicionalnim folk baladama.
Sam vokal Džoni Mičel je na ovom albumu posebno izražen i zreliji nego ikada pre. Koristi širok dinamički raspon, od nežnih, eteričnih tonova do grubljih, gotovo erotičnih nijansi. Glas joj funkcioniše kao instrument koji oblikuje melodijske linije i naglašava tekstualne detalje, često uvodeći kontraste i vrhove tamo gde harmonije nemaju jasan moment kulminacije. Ono što naročito impresionira je to da njena interpretacija nije samo tehnički impresivna, već je i duboko emotivna, što doprinosi složenosti albuma. Ovo je album o putovanju, da li ga mi ovde recenziramo zbog naziva i da li je ovo album koji je inspirisao islam kao religija? Zapravo ne, iako se Džoni Mičel identifikuje kao duhovna, a ne religiozna osoba, uzimajući delove iz različitih religija kako bi stvorila sopstvenu definiciju duhovnosti.
I sad se vratimo malo unazad, do dela da je uz Boba Dilana bila postala jedna od ključnih figura kontrakulturnog pokreta. Umetnička i duhovna cena koju je Joni Mitchell platila za tu svoju nezavisnost i neprestano traganje za istinom nije bila mala. Iza melodija i stihova postojala je priča o krizi identiteta koja je kulminirala upravo u godinama koje su prethodile stvaranju Hejire. Iako okružena hedonizmom epohe, birala je da ostane verna sopstvenim vrednostima i sačuva svoj integritet. Ona zapravo nije bila previse u drogama, njen porok su više bili kafa i cigarete, ali baš droga je bila kriva za njen raskid sa britanskim muzičarem Grejem Nešom koji nije želeo da prestane sa kokainom.
Pa ipak, sedam godina kasnije, Džoni je prolazila kroz period unutrašnjeg preispitivanja i nakon Bob Dilanove Rolling Thunder Revue turneje , bila je veoma intenzivno zavisna od kokaina. Pošto smo videli da je bila otvorena za različite religije na svom putovanju Amerikom odlučila je da poseti Čegjam Trungpa Rinpočea, jednog od najuticajnijih, ali i najkontroverznijih, tibetanskih budističkih učitelja 20. veka. Kada su se sreli pitao ju je da li veruje u Boga ona je, veoma drsko, izvadila kokain i ušmrkala ga pred njim rekavši da je to „njen bog“. Na takvo nepoštovanje i provokaciju mnogi predstavnici konvencionalnih religija bi reagovali veoma burno, ali Trungpa je bio tantrički majstor Vadžrajane. Nije rekao ništa, njen opis je bio da su mu se samo malo zenice promenile i da je primetila da je počeo da snažno, ritmično i gotovo hipnotički diše. Nakon toga se okrenuo i otišao, a ona je izašla odatle i provela tri dana u stanju prosvetljenja, bez ega, bez ‘JA’, u umu pre Pada. Bila je u stanju koje je opisala kao „blagoslovenu jednostavnost“. Posle toga jednostavno nije više bila zavisnik, To nije bio način lečenja od zavisnosti kao što se to, na primer, radi u budističkom manastiru Vat Tam Krabok o čemu smo pisali ovde, to je pre bio “prenos milosti” koji ju je potpuno promenio.
Kada se vratila u svakodnevnu svest, prva svesna misao bila joj je: „O moj Bože. On me je prosvetlio.“ Taj trenutak nije samo označio kraj upotrebe kokaina, već i duboku promenu u njenoj umetničkoj i životnoj perspektivi. Deset godina kasnije, kada je saznala da Trungpa umire, posetila ga je da mu zahvali. Bio je slab i skoro bez života, ali kada mu je šapnula da mu duguje te tri nezaboravne, čiste i trezvene noći svetlost mu se nakratko vratila u lice, dovoljno da tiho odgovori: „Zaista?“
Hejira se završava pesmom Refuge of the Roads, tihom ali grandioznom pesmom koja objedinjuje sve teme albuma: bekstvo, duhovnost, pokret i razumevanje. Pesma je posvećena njenom susretu sa Čegjam Trungpa Rinpočeom, nakon čega se, kako smo videli, Joni nije preobratila u budistkinju, ali je nešto u njoj bilo promenjeno. I kao da sa kraja tog puta, kao tiha mantra prosvetljenja, dolazi i stih koji zatvara album: „Srce, humor i poniznost,“ rekao je, „olakšaće tvoj težak teret.“
