U duhovnim tradicijama Indije, samadi označava krajnje stanje meditativne apsorpcije, potpunu uronjenost u tišinu svesti, oslobođenu ega, misli i dualnosti. Iako se termin koristi i u hinduizmu i u budizmu, njegovo značenje, kontekst i način dostizanja razlikuju se u ova dva velika duhovna sistema. Razlike nisu uvek očigledne, ali ukazuju na dublje filozofske i praktične razlike u razumevanju svesti, oslobođenja i uloge meditacije.
U hinduizmu, posebno u jogičkim školama poput radža joge ili vedantske tradicije, samadi je krajnji cilj duhovne prakse. On predstavlja sjedinjenje sa atmanom, sopstvom, koje je po vedanti identično sa brahmanom, apsolutnom stvarnošću. Oslobođenje (mokša) dolazi kroz razumevanje da je individualno ja (atman) istovetno sa kosmičkom svesti (brahman).
Patanđalijeva joga sutra, jedan od najosnovnijih terkstova o jogi, opisuje osam stepena joge (aštanga joga), pri čemu je samadi poslednji i najviši. Samadi se deli na:
- Sabidža samadi („sa semenom“) gde tragovi misli i dualnosti još postoje, ali su duboko utihnuli;
- Nirbidža samadi („bez semena“) stanje u kojem je čak i najfiniji trag mentalne aktivnosti transcendentiran, a svest ostaje u čistom postojanju.
Prakse koje vode do samadija uključuju:
- Pranajamu (kontrolu daha),
- Dhjanu (meditaciju),
- Dharanu (koncentraciju),
- jaku etičku disciplinu (jama i nijama),
- često oslanjanje na guru–šešja odnos (učitelj–učenik), kao ključni element prenošenja znanja.
U tantri, naročito u šaktističkim i šivaističkim pravcima, samadi može biti postignut i kroz mantra jogu, kriju, vizualizaciju i unutrašnje alhemijske tehnike, pri čemu je telo viđeno ne kao prepreka, već kao sredstvo duhovne transformacije.
Za razliku od hinduizma, budizam ne prihvata postojanje trajnog, večnog sopstva (atmana). Umesto toga, budistički uvid vodi ka shvatanju anate, „neosobnosti“ i razumevanju prirode svih pojava kao uslovljenih, prolaznih i bez sopstvene suštine. Zbog toga je samadi u budizmu više stanje sabranosti i kontemplacije koje služi kao sredstvo za sticanje uvida (vipasana), a ne cilj sam po sebi.
U ranom budizmu (teravada), samadi je deo plemenitog osmostrukog puta i razvija se kroz praksu:
- Šamata meditacije (smirivanje uma),
- što vodi ka džanama, dubokim stanjima sabranosti.
Postoji osam džana, podeljenih u četiri „materijalne“ i četiri „nematerijalne“:
- Prve četiri uključuju koncentraciju na objekat (npr. disanje),
- Sledeće četiri (npr. „neograničen prostor“, „ništa“) vode ka suptilnim stanjima svesti.
Za razliku od hinduističke prakse, budistički praktikant ne ostaje u tim stanjima, već koristi njihovu stabilnost da istraži prirodu svesti, nastajanje i nestajanje pojava, i konačno da stekne uvid koji vodi ka nirvani.
U mahajana i vadžrajana budizmu, samadi se dodatno razvija kroz bodisatva praksu i vizualizacije božanstava, kao i kroz metode poput dzogčena i mahāmudre, koje teže neposrednom prepoznavanju prirode uma, bez potrebe za postepenim ulaskom u džane.
Sličnosti i ključne razlike
| Aspekt | Hinduizam | Budizam
|
| Ontologija | Verovanje u večni atman | Negacija trajnog sopstva (anata) |
| Cilj samadija | Ujedinjenje sa brahmanom (mokša) | Uvid u bezsuštinsku prirodu pojava (nirvana) |
| Metodologija | Postepena praksa, guru-vođstvo, unutrašnji fokus | Fokus na šamatu i vipasanu, uvid i pažnja |
| Uloga samadija | Krajnji cilj (posebno u radža jogi) | Sredstvo za oslobađajući uvid |
| Telo i svet | Mogu biti viđeni kao prepreka (asketske škole) ili kao sredstvo (tantra) | Obično se naglašava neprianjanje, ali u vadžrajani telo se koristi kao „vozilo“ |
