Permakultura, kao etički i promišljeno osmišljen sistem, ne ograničava se isključivo na poljoprivredu i upravljanje zemljištem. Jednako važan aspekt njenog učenja čini društvena permakultura, koja se bavi stvaranjem pravednih, otpornih i povezanih zajednica kroz lokalnu ekonomiju, etično upravljanje resursima i osnaživanje pojedinaca.
U tradicionalnoj ekonomskoj logici često izostaje analiza stvarnih, ekoloških troškova. Deforestacija, na primer, nije samo izvor drvne mase već uzrokuje degradaciju tla, zagađenje vodenih tokova i gubitak bioraznolikosti, posledice koje se ne izražavaju u novcu. Permakulturni pristup poziva na računanje i ekološke i društvene posledice svih ekonomskih aktivnosti.
Ekonomija ne sme biti izdvojena od prirode, ljudi i moralnih vrednosti. Novac je, u svojoj suštini, sistem komunikacije i treba da služi zajednici, a ne da je eksploatiše.
Većina velikih institucija koristi novac za ulaganja koja štete ljudima i planeti. Kamatne stope, koje su vekovima bile zabranjene u mnogim religijama i kulturama, danas su glavni mehanizam koncentracije bogatstva i siromašenja zajednica. Permakultura nudi etično investiranje (SRI – Socially Responsible Investment) kao alternativu: ulaganje u projekte koji jačaju lokalnu samoodrživost, zdravlje ljudi i regeneraciju prirode.
Etika investiranja podrazumeva:
- Negativnu selekciju: ne ulažemo u industrije koje štete društvu ili prirodi (npr. oružje, eksploatacija, zagađenje).
- Pozitivnu afirmaciju: ulažemo u obrazovanje, obnovljive izvore energije, zaštitu prirode, društvena preduzeća.
- Aktivističko investiranje: kupujemo udela u preduzećima i menjamo njihovu politiku iznutra, kroz upravljačka tela.
Zajednički sistemi privrede
Za otpornost zajednica potrebno je razvijati dvojnu ekonomiju:
- Formalnu (koja uključuje oporezive transakcije, institucije i zvanične investicije),
- Neformalnu (barter, uzajamna pomoć, lokalne razmene dobara i znanja).
Sistemi poput LETS-a (Lokalni sistem razmene) omogućavaju ljudima da trguju robama i uslugama bez potrebe za konvencionalnim novcem. Ovi sistemi jačaju međuljudske odnose, zadržavaju bogatstvo u zajednici i omogućavaju pristup resursima i onima koji su novčano siromašni, ali bogati znanjem i veštinama.
Kada novac kruži unutar zajednice, kada kupujemo lokalno, koristimo usluge komšija, ulažemo u lokalne inicijative, on stvara višestruku vrednost. Svaki put kada novac promeni ruke unutar zajednice, njegova vrednost raste kroz razmenu, usluge i zajedničko blagostanje. Kada novac „pobegne“ (odlaskom u velike korporacije, uvoz itd.), zajednica postaje siromašnija.
Permakultura redefiniše pojam bogatstva:
- Degenerativna imovina: troši resurse i stari (automobili, betonske zgrade, potrošna elektronika).
- Generativna imovina: stvara proizvode iz sirovina (alat, zanatske radionice).
- Prokreativna imovina: sama se umnožava (drveće, životinje, živi sistemi).
- Informaciona imovina: znanje, obrazovanje, lokalna mudrost.
- Konzervaciona imovina: očuvanje prirodnih resursa (šume, voda, tlo).
Zadatak svakog pojedinca i zajednice je da postepeno preusmerava svoju imovinu iz degenerativne u regenerativnu, prokreativnu i konzervacionu.
Organizovanje kurseva, razmena znanja, časova i praktičnih radionica o obnovi prostora, uštedi energije, izgradnji lokalnih mreža podrške i ekonomskih alternativa ključno je za društvenu regeneraciju. Učenici i učesnici treba da identifikuju potrebe svoje bio-regije, a zatim zajedno kreiraju radionice, servise i ekonomske alate koji te potrebe zadovoljavaju.
Zajednice širom sveta razvijaju lokalne zadruge, revolving fondove, kreditne unije, zajedničke bašte i razmene. Ne da bi se obogatili u klasičnom smislu, već da bi osigurali zdravlje, stabilnost i međusobnu podršku. Pristupi poput Slow Money, Permaculture Credit Union i lokalnih razvojnih fondova pokazuju kako ekonomija može služiti životu, a ne obrnuto.
