U okviru tibetanske Dzogčen tradicije, praksa gledanja u nebo, poznata kao togal ili “gledanje u otvoreni prostor”, predstavlja jednu od najviših i najsuptilnijih metoda neposrednog prepoznavanja prirode uma. Ova praksa se ne odnosi na posmatranje spoljašnjeg neba kao estetskog objekta, već na ulazak u stanje nerazdvojivosti unutrašnje svetlosti svesti i spoljašnje prostornosti, kroz stabilizovanu i otvorenu pažnju usmerenu ka praznini pred očima.
U središtu ovog pristupa nalazi se učenje o ka-ti kanalu, tajanstvenom, šupljem kristalnom kanalu koji povezuje srce i oči. Prema učenjima Gjatru Rinpočae, ka-ti nije isto što i centralni kanal (sušumna), niti pripada sistemu pet čakri i energetskih nadija poznatih iz tantre. On je jedinstveni kanal iskonske mudrosti (je-še), koji reflektuje ontološku vezu između srčane svesti i vida.
Kod običnih ljudi, ovaj kanal je horizontalan i delimično otvoren, što omogućava osnovnu jasnoću svesti. Kod naprednih praktikanta i Buda, ka-ti kanal se potpuno otvara naviše, oslobađajući neizrecive nivoe samadija i nadčulnih opažaja. Kada su oči zatvorene, kanal se zatvara i svest biva obavijena tamom neznanja. Ali kada je pogled stabilno usmeren u prazan prostor ispred, kanal se otvara, a čista, nepristrasna svesnost (rigpa) zasija u punoj jasnoći.
Tantrički tekstovi poput Tantra Samorodnog Bude i Tantra Suštinskog Značenja Avalokitešvare opisuju “lampu od tečne svetlosti” koja se nalazi u zenici oka kao tačku kroz koju unutrašnja svetlost svesti sija ka spoljašnjem prostoru. Ova svetlost nije fizička, već suptilna, svesna luminoznost, izraz prisustva (gsal-ba), koje je jedan od ključnih aspekata rigpe.
U praksi, meditacija počinje usmeravanjem pogleda u prazni prostor u nivou vrha nosa, bez fokusiranja na bilo koji objekat. Telo se nalazi u Vairoćana pozi sa sedam atributa, ali praksa može biti sprovedena i sedeći na stolici. Važno je da pogled bude nepomičan, bez napora, a pažnja jasna i bez konceptualnog razmišljanja. Ovaj čin ne podrazumeva vizualizaciju, već direktno prebivanje u otvorenom svesnom prostoru.
Kako učenje Dzogčena podvlači, eksterni prostor (nebo), unutrašnji prostor (svest), i tajni prostor (srce) postaju jedno. Spoznaja se ne događa kroz logičko zaključivanje već kroz direktno opažanje prisutnosti, nepodeljene svesti, dok um miruje u sebi.
Iako se termin “gledanje u sunce” ponekad pogrešno koristi, naglašava se da se u ovoj praksi nikada ne gleda direktno u Sunce. Praksa se sprovodi gledanjem u vedro nebo ili čak u bilo koji prazan prostor (uključujući unutrašnji prostor sobe), kako bi se omogućila otvorenost svesti, a ne stimulisanje vida svetlom.
Padmasambava u Prirodnom oslobođenju objašnjava da efekti ove meditacije ne bi trebalo da ostanu ograničeni na formalnu praksu. Prisutnost i nepokolebljiva pažnja moraju se preneti i u svakodnevne aktivnosti, hodanje, jedenje, govor, san. Samo tako kontemplacija postaje celovita i autentična.
