Zen je škola mahajana budizma koja za cilj ima probuđenje. U Japanu postoje dve škole zena, Rinzai i Soto škola, koje imaju različit pristup budjenju, koje je istinski izvor sreće.
Rinzai škola ima više strukturalizovane instrukcije sa koanima koji su integralni deo prakse. Koan u zen budizmu predstavlja paradoksalnu zagonetku kojom se zbunjuje um i obesmišljava logičko razmišljanje. U rinzai školi šikantaza, što je meditacija takozvanog “jednoumnog sedenja”, rezervisana je samo za napredne studente. Praktikuje se i brza hodajuća meditacija, naglasak je na brzom prosvetljenju i tokom meditacije učenici sede licem okrenuti jedni drugima.
Soto škola ima šikantazu kao osnovnu meditativnu praksu, dok su koani marginalizovani, meditacija je sporohodajuća, put do prosvetljenja se vidi kao postepeni progresivni proces i učenici sede okrenuti licem zidu. Šikantaza doslovno znači: „samo sedeti“. To je čista, nenapora meditacija bez upotrebe mantri, vizualizacija, disanja kao objekta pažnje ili koana. Praksa se sastoji isključivo od sedenja u potpunoj prisutnosti, bez ikakve težnje da se nešto postigne.
Često se smatra da je cilj i joge i zena takozvani samadi. Hindusi i budisti različito tumače samadi. Reč samadi se sastoji od glagolskog korena i dva prefiksa i može da se tretira kao sam-adi i sa-madi. Prvi način navodi Hinduse da samadi smatraju za „uniju sa ultimativnom stvarnosti“, a zen budiste sažetu „jednotačku“ koncentraciju.
U svojoj knjizi Rōshi's Introduction to Zen Training: A Physical Approach to Meditation and Mind-Body Training (The Classic Rinzai Zen Manual) Omori Sogen Riši objašnjava da ako se pogleda kako se piše zen na japanskom, vidi se da on kombinuje karakter značenja pokazati sa karakterom značenja jedno i po njemu je značenje japanskog izraza za zen ukazati na jedinstvenost uma. To ne znači jedinstvo subjekta i objekta, zato što za zen ne postoje subjekt i objekt, već da je sve, kako je i oduvek bilo, jedno bez podele. Samadi bi u tom smislu bio uslovno nešto poput potpuno smirenog um bez konfuzije.
Ono što su zen majstori, koji su prisustvovali Intenzivima prosvetljenja, potvrdili kao postignuće kod učesnika bilo je ono što se u zenu naziva kenšo. Kada su prevodili indijske pojmove da bi dobili termine kenšo i satori, tj samadi, kenšo je bio prevod indijskog izraza koji u korenu ima drš ( दृश् ). Drišti je izraz povezan sa pojmom „videti nešto“ i koji je poznat onima koji su upoznati sa djotišem, pošto se kada su dve planete u aspektu kaže da one drište jedna drugu. One se vide, ili se ne vide, ako je u pitanju opozicija. Drišti u Indiji znači pogled, odnosno uvideti. Satori je pak nešto što znači realizacija, odnosno utemeljenje.
Kenšo je tako Uvid u prirodu sveta, nešto kao privremeno prosvetljenje, a satori znači stabilno realizovati boravljenje u iskustvu.
U nekim zen školama za kenšo se koristi opis „ušunjati se na zadnja vrata“. Sledeći primer opisa Prosvetljenja ostavio je Hakuin, slikar i jedan od najvećih japanskih Majstora zena koji je pripadao rinzai školi:
„Dane i noći sam spavao, zaboravljao sam da jedem i da se ispružim. Tada je iznenada nastupila kritična koncentracija. Činilo mi se da sam se sledio u zamrznutom polju koje se širilo u nedogled, dok sam u svojoj unutrašnjosti imao osećaj potpune prozirnosti. Nisam mogao ni napred ni nazad. Bio sam poput idiota, poput glupana, i ništa više nije postojalo osim koana… U tom su mi stanju prolazili dani, dok jedne večeri nije zvuk zvona naglo sve svršio. Bilo je kao da se razbila staklena vaza ili srušila kuća od žada. Prenuvši se osetio sam… da su se sve moje sumnje, sve moje prejašnje neizvesnosti potpuno raspršile kao santa leda koja se topi… Sve prošle i sadašnje teškoće nisu više vredne ni da budu opisane.“
Intenziv prosvetljenja je bio jedna od najboljih tehnika da se ovo doživi, a Jugoslvija je bila jedna od zemalja sa najviše održanih Intenziva prosvetljenja u celom svetu. A šta je uopšte Intenziv prosvetljenja? To je tehnika nastala krajem 1960-ih u Kaliforniji, u vreme duhovne eksplozije, kada su se na Zapadu intenzivno istraživali istočnjački putevi samospoznaje. Čarls Berner (1929–2007), američki duhovni učitelj, proveo je godine u radu s različitim tehnikama, od joge i psihoterapije, do zena i Advaita Vedante.
Berner je uvideo da mnoge metode prosvetljenja, poput zena, zahtevaju dugi period tišine, meditacije i samodiscipline, što nije bilo primenljivo za prosečnog Zapadnjaka. Hteo je da stvori strukturisani proces koji bi omogućio direktno iskustvo „istine o sebi“, ne kao filozofsku ideju, već kao egzistencijalni doživljaj u roku od svega nekoliko dana.
Intenziv traje tri dana, bez kontakta s spoljnim svetom. Učesnici se pridržavaju strogog rasporeda koji uključuje:
- Rani početak (5–6h ujutru) i kasni završetak (oko 22h)
- Vežbu u parovima (dijade) — glavni alat intenziva
- Tišinu van dijada
- Vegetarijansku ishranu i fizički rad (karma joga)
Najvažniji deo su dijade: vežba u kojoj učesnici naizmenično izgovaraju instrukciju, najčešće:
“Reci mi, ko si ti.”
Jedan učesnik sluša pažljivo 5 minuta, bez ikakve reakcije, a zatim se uloge menjaju. Ova struktura ponavlja se i do 12–16 puta dnevno. Učesnici se vraćaju neprestano ka unutrašnjem iskustvu sopstva, odbacujući koncepte, priče i mentalne konstrukcije, sve dok ne dođu do direktnog iskustva bivanja.
Berner je smatrao da istina o tome ko smo nije misaoni konstrukt, već nešto što se može doživeti neposredno, slično zen iskustvu kenšoa, trenutnom prodoru kroz iluziju ega.
Postoje velike sličnosti između intenziva i zena:
| Zen | Intenziv prosvetljenja |
| Koan “Ko sam ja?” | Instrukcija “Reci mi, ko si ti.” |
| Tišina, sedenje (zazen) | Dijada — introspektivna komunikacija |
| Sešin (ritrit) | Trodnevni intenziv, povučeni uslovi |
| Prosvetljenje kao direktno iskustvo | Isto, nije koncept, već doživljaj istine |
| Učitelj vodi praktikante | Vodič intenziva podržava proces (nije guru) |
Berner je kombinovao disciplinsku dubinu zena sa interpersonalnim otvaranjem, tvrdeći da prosvetljenje može biti ubrzano kada se potraga za istinom dešava u prisustvu drugog bića, koje sluša bez osuđivanja.
U trenutku uvida, učesnik može doživeti sjedinjenje sa postojanjem, bez osećaja odvojenosti između “ja” i sveta. To iskustvo se često opisuje kao neizrecivo, ali izuzetno stvarno.
Iako je Čarls Berner preminuo 2007. godine, Intenziv prosvetljenja se i dalje održava širom sveta, najčešće u duhovnim zajednicama, eko-selima i centrima za lični razvoj.
Učesnici ne moraju pripadati nekoj religiji ili filozofiji. Metoda je sekularna po strukturi, ali duhovna po cilju. Nema dogmi, gurua ni obaveza, već se naglasak stavlja na lični doživljaj istine.
