U januaru 1967. godine, San Francisko je bio epicentar kontrakulture i muzičkih preokreta. U srži tog talasa stajala je muzička scena koja je bila prepuna radikalnih ideja i pogleda na svet. U tom trenutku, među hipijima i mladim pobunjenicima koji su istraživali nova iskustva i alternativne filosofije, pojavila se jedna prilično neočekivana figura, A. C. Baktivedanta Svami Prabupada. Njegov dolazak na američku obalu u drugoj polovini 1960-ih, sa njegovim učenjem temeljenim na Hare Krišna filozofiji, u jednom momentu rezultirao je pokušajem da se pod formom Svesnosti Krišne objedine muzika, društveni aktivizam i istočnjačka duhovnost.
Jedan od ključnih trenutaka u toj misiji bio je događaj poznat kao Mantra-Rock Dance. Ovaj koncert održan je 29. januara 1967. godine u Avalon Bulvordu u San Francisku i Prabupada je ovom prilikom uspeo da spoji dva sveta koji su se do tada činili nespojivima: svet roka i svet indijske duhovnosti.
Mantra-Rock Dance bio je, na površini, još jedan koncert na kojem su nastupale najpoznatije rok grupe tog vremena: Gratefuul Dead, Jefferson Airplane, Quicksilver Messenger Service, Moby Grape, Big Brother and the Holding Company sa Dženis Džoplin i mnogi drugi. Međutim, ono što ga je činilo jedinstvenim bila je duhovna atmosfera gde je prisutnima deljen prasd, kao i učešće Svami Prabupada koji je zajedno sa učenicima i Alen Ginzbergom na bini pevao Hare Krišna MahaMantru. Kuriozitet je da je koncertu prisustvovao i Timoti Liri, ali ne kao učesnik, već kao gost koji je samoinicijativno došao i kulturno i regularno platio ulaznicu
Sam koncert je bio dobrotvoran, sav prihod išao je u korist Hare Krišna pokreta, a atmosfera je bila ne baš toliko duhovna, sve sa prisutnim Anđelima pakla i publikom koja je većinom bila drogirana.. Pa ipak to nije smetalo Prabupadovim učenicima da događaj otvore MahaMantrom, a Alen Ginzberg je pozvao prisutne da dolaze u obližnji Hare Krišna hram ako su uzeli LSD „kako bi stabilizovali svest“. Zapravo, dobar deo ranih sledbenika Hare Krišna su i došli iz redova hipika i ovisnika zato što im je rečeno da će im mantranje omogućiti da budu u trajnoj ekstazi, umesto da budu u privremenim stanjima blaženstva što su im droge donosile. Koliko je to eventualno kasnije donelo problema samom pokretu koji je Prabupada osnovao nije na nama da procenjujemo.
Prabupada nije bio naivan i zato je odlučio da iskoristi rok muziku kao sredstvo za širenje svoga učenja o Krišni. Popularna kultura je tada bila veoma uticajna na mlade i bila je moćno sredstvo za protest i iskazivanje nezadovoljstva, Prabupada je prepoznao da je to prava prilika za širenje učenja koje je promovisao i za davanja nade mladim ljudima, kako bi se oni priključili njegovom pokretu za Svesnost Krišne. Što je bila pametna procena koja je dovela do povoljnog medijskog izveštavanja o Prabupadi i njegovim sledbenicima i samim tim do šire pažnje američke javnosti.
Jedan od ključnih aspekata njegove strategije bio je prilagođavanje tradicionalnih metoda propagande religije i spiritualnosti kako bi se lakše povezale sa zapadnim načinima mišljenja i delovanja. Indija ne poznaje preobraćanje i agresivno misionarenje koje postoji na zapadu. Zato je Prabupada bio svesno selektivan u preuzimanju nekih zapadnih metoda širenja, ali uvek s ciljem očuvanja autentičnosti vedskih principa. Usvojio je zapadni model organizacije kroz osnivanje i strukturiranje ISKCON-a (Međunarodni pokret za svest o Krišni) kao formalne organizacije sa hijerarhijom i jasnim pravilima. Organizacija je bila zasnovana na zapadnim korporativnim modelima, sa čelnim osobama, učiteljima i administrativnim funkcijama. To je pomoglo u konsolidaciji pokreta na globalnom nivou i omogućilo efikasno širenje tako da je ISKCON za relativno kratko vreme postao jedna od najbrže širećih religija na zapadu. Zapravo, svi indijski učitelji koji su uspeli da naprave jake i masovne pokrete na zapadu uradili su slično (Mahariši Maheš Jogi, Ošo Radžniš, Jogi Bađan). Sem toga, Prabupada je bio veoma vešt u korišćenju zapadnih medija kao načina za širenje duhovnog učenja. Korišćenje knjiga, brošura, albuma sa mantrama, i propagandnih materijala bio je deo njegove strategije i to nije nešto što je karakteristično za samu Indiju. On je odustao od mnogih indijskih tradicionalnih načina funkcionisanja zato što je shvatio snagu štampe, radija i televizije, kao i važnost snimanja i distribucije religioznih tekstova i kirtana, što je omogućilo širenje pokreta u velikim zapadnim metropolama. Prabupadin pristup širenju vere može se uporediti sa zapadnim hrišćanskim metodama prozelitizma, procesa aktivnog širenja religijskog učenja i privlačenja novih članova. U tom smislu, neki bi mogli tvrditi da je Prabupada zaista usvojio strategiju koja podseća na metodologiju koju koriste američke hrišćanske misionarske grupe i kao što su to činile hrišćanske misije, Prabupada je usmerio svoje sledbenike da aktivno šire duhovnu poruku i da ne čekaju da ljudi sami dođu. On je motivisao svoje učenike da idu na ulice, da uče ljude o Krišni, da pevaju mantru u parkovima, na ulicama i na javnim mestima, i da organizuju kirtane. Mnoge od ovih aktivnosti bile su veoma slične metodama koje koriste misionarske hrišćanske organizacije. Takvo preobraćanje i evangelizacija su potpuno strani Indiji, u stvari jako dugo zapadnjaci nisu mogli ni da dobiju učenje, niti je darma smela da izađe iz Indije. U Indiji ortodoksni Bramin neće ni razgovarti sa zapadnjakom, da se ne onečisti, a Bramin koji bi putovao van Indije smatrao bi se onečišćenim i više nije mogao da vrši svete obrede dok se ponovo ne pročisti. Primanje zapadnjaka u Sanatana Darmu je novija pojava stara manje od 100 godina.
Svami Prabupada je bio tradicionalista i onda je zanimljivo pitanje zašto se uopšte otisnuo u Ameriku da tamo širi Svesnost Krišne ako je to bilo netipično za Indiju? Da li je to bilo u skladu sa darmičkim principima? Malo je verovatno da bi on radio nešto što nije u skladu sa tradicijom. Odgovor se nalazi u jednoj od njegovih autorizovanih biografija. Svami Prabupada nije zapravo nikada želeo da zapad prevede u obožavanje Krišne da bi zapad postao hinduizovan. Njega zapad nije ni interesovao u tom smislu. Svami Prabupada je smatrao da je širenje svesti o Krišni na Zapadu bilo način da se probudi vera i snaga hinduizma koji je u Indiji bio u krizi i opadanju, ali ne u smislu da se zapadni svet “hinduizuje”. Njegov cilj nije bio da Zapad preuzme indijsku religiju, već da Indiji pokaže da ljudi sa Zapada mogu biti istinski posvećeni i duhovno motivisani, uprkos njihovim različitim kulturnim i verskim okolnostima. On je verovao da će to podstaknuti Indijce da se postide, ponovo posvete svojoj tradiciji i da obnovljena duhovna energija može ojačati i očuvati samu suštinu hinduizma u Indiji.
Povezivanje rok muzike i Hare Krišne pokreta predstavlja zanimljiv fenomen, ali nas istovremeno podseća na jednu ključnu stvar: Zapad, uprkos svom tehnološkom napretku i kulturološkoj dominaciji, nije imao, niti ni danas ima, odgovore na neka osnovna, univerzalna pitanja. To što je Svami Prabupada, duhovni učitelj iz Indije, bio primljen u sam epicentar zapadne kontrakulture, govori dosta o duhovnoj praznini Zapada. Rok muzika, koja je u to vreme bila simbol pobune, slobode i oslobođenja od društvenih normi, postaje tako poveznica sa nečim dubljim, sa potragom za smislom koji je nedostajao u svakodnevnom životu. U tom kontekstu, Hare Krišna i njeno angažovanje u popularnoj muzici nisu samo odraz duhovne misije, već i gubitak identiteta na Zapadu, koji je pokušavao da pronađe smisao u spoljnim manifestacijama, dok je iznutra bio duboko zbunjen i izgubljen.
Kritika zapadnog društva u ovom slučaju nije samo u vezi sa njegovom površinskom potrošačkom kulturom, već i u vezi sa njegovim nedostatkom unutrašnje harmonije. Kroz ove duhovne prakse, koje su se činile nekompatibilnim sa zapadnom materijalističkom logikom, pokušano je nešto što je Zapad odavno izgubio: traženje unutrašnje ravnoteže, smisla i duhovnog utemeljenja. Dok je Prabupada propagirao večnu duhovnost, zapadni svet je bio zaglavljen u potrazi za prolaznim zadovoljstvima i iluzijama.
Iako je u tom procesu mogao da nastane most između Istoka i Zapada, taj most nije bio most ka novim religioznim učenjima, već most ka unutrašnjoj potrazi za smislom. I u tom kontekstu, Prabupadov dolazak na Zapad nije bilo samo širenje duhovne misije.On je, bez da je to nameravao, postavio ogledalo pred zapadnu civilizaciju, pokazujući joj da, bez obzira na sve svoje tehnološke i kulturne osvajanja, Zapad nije našao pravi odgovor na najdublja pitanja ljudskog postojanja.
Danas, ta kritika ostaje aktuelna. Bez obzira na napredak u gotovo svim aspektima društva, zapadna civilizacija i dalje luta u potrazi za smislom, dok duhovne praznine postaju sve veće. U tom smislu, fenomen koji je povezao roc muziku i Svesnost Krišne 1967. godine nije bio samo kulturni, već duboko filozofski i duhovni, podsećajući nas da je, možda, najvažniji korak koji Zapad treba da napravi povratak sebi, povratak duhovnom temelju, koji nije zasnovan na spoljnim stvarima i materijalnim zadovoljstvima, već na unutrašnjem razumevanju života i sveta oko nas.
