Čovek u visokom dvorcu (The Man in the High Castle) Filipa K. Dika je u Jugoslaviji izašao 1977. u biblioteci Kentaur u Beogradu. Mnogima koji su se tada interesovali za duhovnost je promaklo da je taj roman, koji je eksperimentisao sa strukturom i narativom, delimično bio inspirisan Ji Đingom (Knjigom promena), drevnim kineskim priručnikom za proročanstva i filozofiju. Dik je koristio Ji Đing ne samo kao motiv u priči već i kao stvarni alat za donošenje odluka tokom pisanja. Likovi u romanu (npr. Frenk Frink, Džulijana Kren) koriste Ji Đing da donose ključne odluke, što odražava autorovu vlastitu zavisnost od njega koju je imao tokom kreiranja radnje.Sam roman je nastajao tako što je Dik, u nekim slučajevima, bacao novčiće i dopuštao proročanstvima da odrede smer priče. Kao što Ji Đing funkcioniše kroz slučajno generisane heksagrame koji se tumače u kontekstu, Čovek u visokom dvorcu ima fragmentisanu strukturu sa isprepletenim sudbinama likova. Radnja nema klasičnu linearnu naraciju, već umesto toga, deluje kao niz paralelnih stvarnosti koje se dodiruju samo delimično, što odražava Ji Đing ideju o fluidnosti i promenljivosti sudbine. Ji Đing podstiče shvatanje da stvarnost nije fiksna, već dinamična i podložna promenama. Ovo se ogleda u knjizi kroz koncept lažnih stvarnosti (npr. knjiga unutar knjige Pauk koji kuje, koja opisuje svet u kome Saveznici pobeduju u Drugom svetskom ratu). Dick sugeriše da je i sama priča koju čitamo možda samo jedna od mnogih verzija istorije, što je u skladu sa Ji Đing filozofijom o relativnosti istine.
Kao što Ji Đing zahteva od korisnika da aktivno interpretira simboličke poruke, tako i čitalac Čoveka u visokom dvorcu mora da dešifruje znake i nedorečene reference. Roman postavlja pitanje: da li je Ji Đing u priči stvarno božanski alat ili samo mehanizam za samozavaravanje likova? Ova dvosmislenost odražava Dikovu fascinaciju iluzornošću stvarnosti. Naravno, knjiga nije napisana isključivo po uzoru na Ji Đing, ali je on igrao ključnu ulogu u oblikovanju njene strukture, tema i filozofskih pitanja. Dik je koristio Ji Đing kao kreativnu silu, dopuštajući mu da delimično “napiše” priču umesto njega, što je rezultovalo delom koje istražuje slučajnost, izbor i prirodu same fikcije.
